Од првих часова у једној учионици до наступа у Народној скупштини и награда на међународним такмичењима, Музичка школа „Стеван Мокрањац“ из Грачанице изградила је препознатљив пут. Њени ученици данас су најбоља потврда да се таленат, уз стручност професора, упорност и љубав према музици, може развијати и у средини у којој пут до великих позорница често захтева додатни труд.
Музичка школа „Стеван Мокрањац“ из Грачанице данас је једно од препознатљивих места музичког образовања на централном Косову, потврђујући да се и у отежаним условима стварају успешни млади уметници. Њени ученици редовно се враћају са такмичења са највишим признањима, а посебно се издвајају резултати на републичким и међународним смотрама.
Основана 1949. године у Приштини, ова образовна установа прошла је кроз бројне промене, али није прекинула своју мисију. Након 1999. године, попут многих српских институција, измештена је из Приштине, а данас ради са седиштем у Грачаници и истуреним одељењима у Лапљем Селу, Доњој Гуштерици, Сушици и Штрпцу.
Директор школе Андрија Јовић подсећа да је установа почела са радом као Градска нижа музичка школа, док је 1962. године отворено и прво одељење средње музичке школе, што представља почетак њеног даљег развоја.
„Већ од 1962. године почиње са радом и прво одељење средње музичке школе, тако да то сматрамо почецима школе. Касније се у току наредних година развијала, прошла разне етапе у свом раду. Седиште школе било је у Приштини, међутим од 2000. године школа бива измештена у Грачаницу и данас, ево, овде у Лапљем Селу, у матичној згради у којој смо данас“, наводи Јовић за Косово онлајн.
Данас основну и средњу музичку школу похађа укупно 205 ученика. Настава је организована кроз различите одсеке, а школа, поред традиционалних инструмената, настоји да ученицима понуди и шири избор музичког усмерења.
„Имамо четири одељења средње музичке школе. Школа има квоте за упис од осам ученика по одељењу за средњу школу, што значи да укупно средња школа има 25 ученика, остало су све ученици основне музичке школе. Тренутно имамо одсеке за клавир и хармонику, међутим од ове школске године имамо на располагању и одсеке за гитару, виолину, флауту, традиционално певање и соло певање, међутим то је остављено засад за ову школску годину по страни“, објашњава Јовић.
Једно од питања са којима се запослени често сусрећу јесте колико је таленат важан за успех у музици. Иако је неопходан да би се препознао потенцијал детета на пријемном испиту, искуство директора и његових колега показује да без упорног рада нема врхунских резултата.
„Неки су мишљења да је таленат пресудан, неки да је рад. Међутим, испоставило се, обзиром на године рада моје и мојих колега са којима радим већ 25 година у овој школи – дошли смо до тога да је ипак рад пресудан. Таленат јесте битан на самом упису у основну или средњу музичку школу, међутим није пресудан за даљи напредак, да ученик дође до оних резултата који се очекују, да буде добар пијаниста или хармоникаш или уопште извођач на инструменту. Ипак је рад пресудан. Таленат је ту она иницијална каписла, да колеге могу да препознају на пријемном испиту да ученик има таленат, међутим све остало је рад“, истиче Јовић.
Управо се резултати ученика најбоље огледају на бројним такмичењима на којима школа учествује, како у земљи, тако и у иностранству. Конкуренција је велика, али се млади музичари из Грачанице, упркос удаљености и организационим изазовима, редовно налазе међу најбоље рангиранима.
„Учествовали смо на великом броју такмичења, што домаћих, што међународних. Заједно са свим осталим школама, то је отприлике шездесет и нешто музичких школа у централној Србији, тако да смо на том пољу активни. Претходних година смо имали изузетно добре резултате. Углавном су то највиша места у рангирању. Значи, ту се рангирају такмичари по броју бодова, тако да има више првих, више других и више трећих места. Углавном смо на свим такмичењима до сада били међу прва три места. То је високо место за нашу школу, с обзиром на услове у којима радимо“, каже директор.
Иако је школа, како истиче, добро опремљена наставним средствима, инструментима и стручним кадром, пут до такмичарских позорница често представља додатни напор. Удаљеност од места одржавања смотри захтева више времена, организације и ангажовања, али се све препреке лакше заборављају када се ученици врате са наградама. „Могу да кажем да јесу добри, школа јесте опремљена свим наставним средствима, и инструментима, и кадром, и са свим што је потребно. Међутим, место на коме се налазимо и удаљеност до тих места у којима се организују такмичења и сва та дешавања представљају велику раздаљину и захтевају пуно више ангажовања да само одемо до тамо. А кад се вратимо са добрим резултатима, онда једноставно заборавимо на та додатна ангажовања и све те муке које имамо док све то реализујемо“, наводи Јовић.
Да иза успеха школе стоји и предан рад наставника, потврђује професор стручних предмета Немања Ђорђевић, који своје ученике описује као највеће богатство ове установе. Резултати његове класе посебно су импресивни, а награда је више од 50.
„Веома сам задовољан што се тиче својих ученика. Они су заиста наши бисери. Имали смо много такмичења иза нас, што републичких, што међународних. Углавном се ради о првим и евентуално другим наградама. Примера ради, ученица Лена Јосифовић је недавно освојила награду за најперспективнијег младог пијанисту у Србији. То заиста много говори о томе колико су нам ученици талентовани. Само прошле године су ови наши ученици укупно донели пет првих награда са међународног такмичења у Сремској Митровици. И заиста, они су нам на неки начин и стимуланс за рад“, наводи Ђорђевић.
Ипак, ни професор не одваја таленат од свакодневног рада. Посебно када је реч о клавиру, инструменту који захтева дисциплину, континуитет и сате вежбања, без обзира на обавезе и свакодневне изазове. „Таленат је свакако неопходан, али поред талента потребан је и огроман рад, јер просто инструмент је такав да не прашта ниједан дан невежбања. Али када заволите инструмент, онда се просто не одвајате од њега“, истиче Ђорђевић.
Љубав према клавиру код овог професора развила се још у детињству, под утицајем чланова породице који су се такође бавили музиком. Први инструмент који је свирао била је хармоника, али је касније клавир постао његов главни избор. „Моја браћа су раније свирала, брат од тетке Александар, затим Драган. Слушајући њих, заволео сам заиста музику и најпре сам свирао хармонику, међутим касније сам почео да свирам клавир и увидео све чари тог инструмента“, присећа се он.
Посебну симболику његовом раду даје чињеница да данас предаје у школи у којој је и сам направио прве музичке кораке. Некадашњи ученик, који је знање стицао управо уз помоћ садашњег директора Андрије Јовића, данас своје искуство преноси новим генерацијама.
„Чини ми се да је ово једанаеста година већ како радим. Свакако сам поникао у овој школи. Мој ментор је био професор Андрија Јовић, садашњи директор, и ми смо и у то време заиста почели да похађамо такмичења, да радимо на себи. Мада тада није било све доступно као сада, што се тиче и нотног материјала и композиција које можете да чујете. Просто, свако време носи своје бреме. Сада је време интернета и других мрежа, тако да, ако их паметно користите, можете итекако да напредујете“, наводи Ђорђевић.
Услови у којима је некада похађао наставу били су знатно скромнији. Ипак, недостатак простора и могућности није представљао препреку за напредовање, што је искуство које данас преноси и својим ученицима. „Ми смо радили у једној учионици у Грачаници, просто је било отежано одвијање наставе, али то нас свакако није омело да напредујемо и да радимо на себи“, каже он.
Младим музичарима саветује да препознати таленат не схватају олако, већ да га развијају и искористе на најбољи начин, јер музика, како каже, заслужује посебно место у њиховом животу. „Музика је, што се мене тиче, најлепша уметност и свакако свим талентованим ученицима треба да буде на примарном месту“, поручује Ђорђевић.
За ученике и наставнике ове школе свако такмичење представља прилику да покажу стечено знање, али и да се упореде са вршњацима и колегама из других средина. Међу догађајима који се посебно издвајају су републички и међународни фестивали, док су концертни наступи прилика да млади музичари свој рад представе и широј публици.
„Што се тиче наступа, ми смо прошле године имали наступ у Народној скупштини Републике Србије, где су наши ученици заиста бриљирали. Сви присутни су били одушевљени. У питању је био концерт са још две музичке школе из Београда и, ето, просто смо показали да је наш образовни систем овде виталан, да имамо одличне ученике. Нама свакако предстоје нови наступи. Имаћемо наступ у седишту Патријаршије, затим опет у Скупштини, чини ми се на пролеће, имаћемо новогодишњи концерт, Републички фестивал и ми се већ активно припремамо за сва та дешавања“, наводи Ђорђевић.
Међу ученицима који својим резултатима потврђују квалитет рада школе је и Лена Јосифовић из Грачанице, ученица петог разреда музичке школе. Иако је још на почетку музичког образовања, иза ње је већ шест такмичења, са којих се вратила са три прве и три друге награде. Посебно признање за најперспективнијег младог пијанисту у Србији додатно је обележило њен досадашњи пут.
Лена каже да је љубав према музици присутна од најранијег детињства, а да је клавир од првих часова постао њен омиљени инструмент. „Одувек сам волела музику, поготово волим клавир, а свиђа ми се и виолина. Када сам уписала први разред, наставник ми је прво показао како да свирам Ц-дур лествицу и неке основне композиције и то ми се стварно свидело. Учествовала сам на шест такмичења. Имала сам три прве и три друге награде. Те награде су за мене стварно битне“, навела је Лена.
Да пут до музичког успеха не мора увек да почне личним уверењем у сопствени таленат, показује и пример њеног вршњака Андреја Столића из Грачанице. Он каже да су његов потенцијал први препознали наставници, док је љубав према клавиру расла са сваким новим часом и наученом композицијом. „Мени је свирање одувек био сан, још одмалена, и једноставно сам заволео клавир од првих дана, откако сам почео. Па, ја и нисам неки таленат осетио, али наставници су ми говорили да сам веома добар у томе“, рекао је Андреј.
За њега су, осим такмичарских признања, посебно важни концертни наступи, током којих има прилику да пред публиком покаже оно што је дуго и посвећено увежбавао. Иако је у почетку имао трему, временом је научио да је савлада. „Леп је осећај. Понекад сам раније имао трему, али сада више и не толико. Човек се навикне на ствари“, каже млади музичар.
Међу младим пијанистима је и тринаестогодишњи Павле Ђорђевић из Црквене Водице, који је љубав према овом инструменту открио релативно касно, али је убрзо одлучио да јој посвети своје време. Прва награда освојена на такмичењу у Сремској Митровици за њега је једно од најзначајнијих досадашњих искустава. „Са 13 година сам заволео да свирам клавир и одлучио сам да се бавим тиме и уписао сам музичку школу. Учествовао сам на такмичењу у Сремској Митровици и освојио прву награду. Осећај је стварно добар и та награда ми много значи“, каже Павле.
За Музичку школу „Стеван Мокрањац“ свака награда је потврда досадашњег рада, али и подстрек за нове успехе. А, судећи по таленту и посвећености њених ученика и професора, пред младим музичарима из Грачанице тек су нове позорнице и нова признања.
Извор: Косово онлајн