Одрастање и студирање у Косовској Митровици је изазов и само најјачи и најиздржљивији прођу тај својеврсни тест личности и одлуче да своју будућност вежу за град у коме мало која година прође без немира и несигурности. Ђорђе Б. Илић је баш таква личност – јака, одлучна, сугестивна…
Рођен је 2001. године стицајем околности у Крагујевцу, али је од рођења у Косовској Митровици где је завршио основно, средње, а потом и високо образовање. Медицински факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, завршио је са просеком изнад 9,5. Тренутно је на докторским студијам, а уједно и стажира у КБЦ Косовска Митровица. Пише поезију и активни је учесник литургијског живота, где као појац учествује на богослужењима.
Иако је човек који је свој професионални живот у потпуности посветио егзактној науци, Ђорђе свој успех на студијама објашњава духовним принципима. Одлука о останку у Митровици је каже донета интуитивно, јер је „степен разумевања срцем, много већи него степен разумевања умом“.
„У условима неприлика, у условима сталних тензија, једног амбијента неизвесности ( а сложићемо се да је и најгора извесност мало боља од сталне неизвесности) слобода, кретања, говора и цела та хоризонтала је често била ограничена. У таквим условима, погледате десно – граница, погледате лево – граница, испед – граница, иза – граница… Доле је под. И где ви гледате? Горе, у Господа Бога. Када је сужена хоризонтала, вертикала постаје и видљива и осећајна и свеприсутна“ почиње своју причу Ђорђе и одмах постаје јасно где је извориште његове поменуте снаге и смирења.
Додаје да када је небо граница – границе нема. То је каже „формула успеха“.
„ Формула успеха је у једноставности, али не кажем да до једноставности не треба узрасти“.
Причајући о детињству и одрастању, говори о мултиетничком насељу у коме је како је нагласио „привилегија“ живети. Сматра да је у раном детињству важно имати узора, а у тој улози у његовом животу, нашао се деда Недељко. Он се и сам бавио медицином,па га тај шаролики комшилук памти као хуманог човека који им је у тренуцима бола и патње, доносио олакшање и оздрављење. Захваљујући причама комшија о тој племенитости, родила се и Ђорђева наклоност ка медицини. А медицине нема без човекољубља.
„У љубави се узраста. Човек се рађа са предиспозицијом за љубав, али се љубави учи цео живот. Није то само волети, то је и жртва“ каже Ђорђе и појам жртве објашњава кроз пример опет свог деде Недељка, коме није било тешко да пешачи до Баира да би пацијенту дао ињекцију и тако донео олакшање. Та жртва се на крају памти као израз љубави.
Помиње и лични пример пожртвованости своје мајке и како прецизира – та истрајност у врлини била је током његовог одрастања једина извесност у доба опште неизвесности. Прича и о друштву које покушава човека да укалупи, али и о процесу очувања личног интегритета, одупирању агресивној социјалној намери да нас обликују по својим потребама у које се врлина не уклапа и искушењима које то доноси.
Говори и о разликовању лудости и храбрости, о томе колико је у реду када нисмо у реду, о плакању, о захвалности као предуслову личне радости, о томе зашто је важно измамити старици осмех, о медицини која се учи и усваја као молитва и о томе где лежи сличност између знања и љубави.
Ђорђе поручује да водиља свих у свему треба да буде крилатица патријарха Павла који каже да знање треба стицати и развијати паралелно са добротом, водећи рачуна да доброта не пређе у глупост, а знање у моћ.
Извор: Радио Митровица север