У Добоју су обележене 34 године од Петровданске битке у којој је Војска Републике Српске одбила офанзиву муслиманско-хрватских снага које су намеравале да војно споје зенички и тузлански корпус и тако доврше етничко чишћење српског становништва са тог подручја, преноси РТРС.
Некадаши командант Првог батаљона Добојске бригаде ВРС Димшо Живановић рекао је новинарима да је петровданска битка вођена 12. јула 1992. године од приградског насеља Вила до Путниковог брда и да су јаке муслиманско-хрватске непријатељске снаге рачунале да је пажња бранилаца ослабљена због верског празника.
Он је истакао да је непријатељ ову операцију веома добро организовао с обзиром на јачину напада и тајност припрема, а према каснијим сазнањима, тада су били ангажовани и хрватски медији који је требало да сниме освајање Добоја, што се захваљујући упорности бранилаца није десило.
„Напад је почео у 12 часова, а претходила му је артиљеријска паљба“, испричао је Живановић и додао да од гранатирања нису били поштеђени цивилни циљеви у граду.
Он је подсетио да су током првог дана битке за одбрану града погинула 34 српска борца и припадника полиције, а више од 76 је рањено.
Живановић је навео да је у почетку „ратна срећа“ била на страни непријатеља који је успео да се приближи самом граду.
Учесник контраофанзиве Раде Јанковић из Руданке каже да се са горчином присећа Петровдана 1992. године када је уместо да уз торту прослави свој 22. рођендан био присиљен да пушком одбрани свој град и да је при том тешко рањен.
Учесник битке Млађо Китановић из Теслића каже да је многима ово било и прво озбиљније ватрено крштење са који су се због верског празника суочили и прилично неспремно.
Китановић, који је у Одбрамбено-отаџбински рат ушао са 25 година, каже да је Петровданска битка била једна од тежих.
Председник Скупштине добојске Борачке организације Перо Тубић рекао је да су муслиманско-хрватске снаге 12. јула 1992. године намеравале да уништењем Добоја споје тузлански и зенички корпус и уједно угрозе операцију „Коридор живота“.
„Тог дана њихови циљеви нису били само војни објекти, већ сам град и цивили о чему сведоче страдали и рањени цивили“, рекао је Тубић.
Он је навео да је у том моменту Добој био уточиште за све Србе протеране из Сарајева и Тузле.
Парастос убијенима служен је у добојском насељу Вила, а потом су код спомен-обележја положени венци.
Свештеник Никола Панић указао је да се обележавањем 34 година од Петровданске битке од заборава чувају жртве које су страдале за данашњу слободу и одбрану својих ближњих, а што будући нараштају морају да знају.
Јаке муслиманско-хрватске снаге, регуларна војска Хрватске и страни плаћеници, од којих су неки, према заробљеној документацији били и из Енглеске, напале су 12. јула 1992. године Добој из пет праваца.
Напад је био жесток – артиљеријски и пешадијски, а од дејстава није било поштеђено ни уже градско језгро.
Добој је тада бранио један ојачани батаљон, након прегруписавања, српски браниоци су око 17 часова стабилизовали линије одбране, а последњи ударни талас догодио се после поноћи када су непријатељске снаге намеравале да извуку своје погинуле и рањене.
Петровданска битка догодила се током друге фазе битке за „Коридор живота“, а намера непријатеља је била да се та акција компромитује, што је онемогућено.
О страдању 99 цивила током гранатирања Добоја сведочи и спомен-плоча постављена у градском парку, поред неколико биста народних хероја из Другог светског рата.
Током протеклог рата у Добоју је рањено 399 цивила.
Извор: Танјуг