Чланови породица и пријатељи данас су у Северној Митровици обележили 28. годишњицу отмице радника копа „Белаћевац“, прве у низу масовних киднаповања Срба на Косову.
Минутом ћутања одата је пошта свим страдалима током 1998. и 1999. године на Косову, како је истакнуто, без обзира на веру и националност.
Судбина отетих рудара до данас није расветљена, а брат једног од њих Драгиша Костић рекао је да породицама преостаје да буду истрајне у настојању да сазнају истину о судбини својих најближих.
„Од 22. јуна 1998. године па до данашњег дана, пуних 28 година, о тим радницима ни трага ни гласа. Докле ће тако бити, само једини Бог зна, али ми морамо да истрајемо, да будемо упорни и да дочекамо правду. Правде ће сигурно бити, иако је спора“, рекао је Костић.
Силвана Маринковић већ 28 година на овај дан долази из Грачанице како би, како каже, поставила исто питање – шта је са судбинама несталих и киднапованих током рата на Косову.
„Нажалост, 28. годину заредом ми се окупљамо овде и обележавамо овај за нас јако тужан дан. У нади да ће следеће године доћи до неког решења и да више неће бити потребе за обележавањем овог дана. Међутим, ми смо и дан-данас, после ових 28 година, на почетку нашег дугог пута. Нажалост, и нас је сада све мање и мање. Некад је на овом скупу било много више породица, али сада су и многи наши чланови породица преминули. Надам се да ће надлежни коначно кренути са радом и да ћемо разрешити судбину свих несталих без обзира на националност“, рекла је Маринковић.
Да се ни после готово три деценије ништа не зна о судбини киднапованих рудара, указао је и Негован Маврић из Велике Хоче, подсећајући да је отмица радника копа Белаћевац била прво масовно киднаповање на простору Косова.
„Докле ће ово да траје и докле ћемо ми овде да се окупљамо, то не зависи само од нас, то зависи од оних од којих очекујемо истину, од којих очекујемо правду. За нас та правда, надамо се, кад-тад мора да дође. Рудари нису нестали тек тако, да их нико није видео, да су нестали у некој јами, него их је неко киднаповао, отео. Зато молимо све починиоце, оне који знају да барем кажу где је њихово гробно место, да људе, односно њихове породице, обрадујемо, ако ништа друго, њиховим костима. Јер данас вратити породицама и њихов костур много значи за наше породице, да се барем смире и да знају где да положе цвеће, да се помоле на њиховом гробу. Јер живети у неизвесности, то само ми, породице које трагамо за својим најмилијима, знамо колико боли“, рекао је Маврић.
Он је додао да су се породице и пријатељи отетих окупили како би показали да и даље постоје они којима је стало да се расветли судбина свих несталих особа, без обзира на веру и нацију.
„Свака породица данас, после 28 година, треба да буде срећна барем повратком костију. Наравно, не зависи то само од нас, зависи од многих других и зато молим све да се отворе архиве, без обзира какве су архиве, да ли су локалне, војне, полицијске, ОВК или било које друге архиве. Јер у тим архивама ми видимо нашу наду да бисмо могли данас да расветлимо судбину наших најмилијих“, поручио је Маврић.
Маја Аврамовић, супруга Милорада Аврамовића који је нестао у јужном делу Митровице 19. јуна 1999. године, рекла је да ни после 27 година нема никаквих информација о његовој судбини.
„Немамо баш никакве информације. На свачија врата свуда сам закуцала и покуцала и ишла, ништа о њему нисам сазнала, баш ништа. Подсетићу вас на зло које је задесило све нас на Балкану и на међународну заједницу која није ништа учинила за њих, зато што и она сноси одговорност за њих. Међународна заједница није била ни спремна да се суочи са овим, зато што и она сноси одговорност за њих. Овако некако могли бисмо да протумачимо одуговлачење потраге за отмичарима, одуговлачење ексхумације и идентификације посмртних остатака. Штити ли то неко злочинце, оне за које се поуздано зна да су убијали и мучили људе? Зашто данас, у ово време када може да се сазна све, једино нико није хтео да сазна мрачну тајну ових људи? Имамо, хајде да кажем, доста тога што смо начули. То је сумрак над правдом и правосуђем који није у домену светске цивилизације. Међународна заједница сигурно зна шта је са тим људима и то се држи у строгој тајности, али не знам докле ће тако бити“, навела је Аврамовић.
Поред породица и пријатеља несталих, обележавању годишњице присуствовали су и представници Црвеног крста из Северне Митровице.
Извор: Косово онлајн