Према евиденцији Канцеларије за Косово и Метохију, у овом тренутку, више од 50 Срба је у притвору по политичкој основи – наводни ратни злочини, барикаде, рушење такозваног уставног поретка и слично. Међу ухапшенима је велики број Срба који су покушали да од Албанаца, дојучерашњих комшија, поврате узурпирану имовину.
Непуне три деценије од завршетка сукоба на Косову, ратни злочини су једна од најактуелнијих тема приштинског правосуђа. На оптуженичким клупама готово без изузетка налазе се Срби који по устаљеном обрасцу поступак проводе у притвору.
„Одређује се притвор без обзира на то да ли окривљени живи овде све време, никада се није дао у бекство, није дао разлог да би се сматрало да може побећи. Сви моји клијенти у притвору са којима сам разговарао кажу једну исту реченицу – све и да ме пусте, где бих? Није тако лако одати се бекству“, каже адвокат Предраг Миљковић.
Наводи и да се пресуде доносе без јаких доказа, углавном на основу изјава сведока који први пут после више деценија пријављују сазнања о дешавањима из ратног периода. Као пример наводи случај Срђана Лазовића из Лепосавића који је осуђен на 12,5 година затвора на основу једне фотографије. Одбрана је ангажовала стручњаке за дигиталну форензику и фотографију, иако се, каже, и голим оком може закључити да је реч о сасвим другом лицу.
„И они су веома експлицитно навели због чега није – различитог облика ушију, носа, дужине, ширине, свих видљивих морфолошких карактеристика. И све су биле различите. С друге стране, имамо три сведока – један каже знам га по оштрим цртама лица. Други каже, сећам се по младежима на образу, иако их Срђан има на челу. И трећи каже – сећам се да је он, али имао је капу, можда се променио. Насупрот два озбиљна вештачења имамо три сведока која то без проблема побију и то суд усвоји“, објашњава Миљковић.
Осим лажних сведочења, правнике забрињава и све чешћа пракса суђења у одсуству, која је од измена прописа у периоду од 2019. до 2022. године постала правило, а не изузетак. Према подацима Фонда за хуманитарно право, прошле године у Приштини донето је укупно 10 пресуда за ратне злочине, од тога једна ослобађајућа. Оно што посебно забрињава је да су окривљени у три случаја осуђени у одсуству на максималне казне затвора од 15 година.
Суђења у одсуству воде се најчешће против лица са пребивалиштем на територији централне Србије. Бивши војни тужилац Драган Пашић упозорава да такви поступци могу отворити питање усклађености са стандардима Европске конвенције о људским правима.
Адвокат и бивши војни тужилац Драган Пашић истиче да је елементарно право сваког оптуженог да се изјасни у односу на наводе оптужнице и да активно у томе учествује.
„Браниоци по службеној дужности који немају никакав контакт са својим клијентима, свакако не могу да пруже делотворну и фер одбрану. Када се осуде лица у одсуству, уколико постану доступна правосудним институцијама Косова, суђење ће кренути изнова“, напомиње Пашић.
До предаје извршних овлашћења правосудним органима у Приштини, најосетљивије случајеве, укључујући и ратне злочине, процесуирао је Еулекс. Оптужницама су тада била обухваћена лица различитих националности.
„Нажалост, данас су само те међународне институције и мисије као што су Еулекс и Унмик посматрачи неутрални, немају активну улогу у процесима суђења, па је сигурно да таква суђења нису објективна него да су пристрасна“, закључује Пашић.
Према подацима правних експерата, процеси за ратне злочине покрећу се и против лица која нису учествовала у сукобима. Кривични поступци све чешће воде се против оних који покушавају да поврате узурпирану имовину. Такви поступци, наводе, служе као вид притиска и одвраћања власника од имовинских захтева.