Пензионерске дане, након рада у просвети, Миле Стојановић из Штрпца користи за писање. Написао је две књиге, „Корени у пепелу“ и „Пут до пакла и назад“, у којима описује живот своје породице генерацијама уназад.
Након писања песама и сатира, на наговор деце, одлучио је да напише и породично стабло у облику романа.
„Ћерка и син су ме терали да напишем породично стабло. Одбио сам јер сам рачунао да они мисле на оне дијаграме, али сам им обећао да ћу написати породично стабло у облику романа. Кад сам почео да пишем видео сам да ми је заиста добро ишло. На почетку сам направио оквир, желео сам бар по наслову да заинтригирам читаоца да узме књигу у руке, и први оквир ми је био место где живимо, а то је Шар планина и тако сам и почео“, прича Стојановић за Косово онлајн.
Прва књига обухвата период од 200 година и описује живот осам генерација.
„Наслов прве књиге ‘Корени у пепелу’ сам говори о томе да свака породица има своје корене, а пепео представља њихово преживљавање. Свака породица има пад у својој историји, тако да су овај пепео у ствари падови породице. Књига је била доста захтевна, има много ликова у њој и обухвата осам генерација. На овом месту где се налазимо била је стара кућа, која је била прва кућа у Мрђинцу и то сам хтео да опишем, да је одавде настало Мрђинце по неком породичном имену Мрђа“, каже Стојановић.
Свака генерација, додаје, даје наслеђе и гене другим генерацијама.
„Порука младима би била да њихова генетика није дошла сама од себе, него је дошла од преживљавања њихових предака, њихове борбе и мучења. Када кажемо ‘овај личи на овога’ или дајемо неке карактеристике, све се то преноси генима“, казао је Стојановић.
Након завршетка и објављивања прве књиге, овај Штрпчанин кренуо је са писањем друге која носи назив „Пут до пакла и назад“. Док је оквир прве књиге хронолошки опис породице, у другој је тема живот и преживљавање једне генерације у периоду од 1930. до 1945. године.
„Друга књига има и много мање ликова зато што се ради о једној генерацији породице, а главни лик је мој деда, и књига има наслов ‘Пут до пакла и назад’, што значи да се ради о човеку који је преживео пакао и то не једном, него више пута и то најпре у својој породици трпећи неправду. Због тога је морао да се запосли као граничар на југословенско-аустријској граници и ту га хвата рат и одлази у заробљеништво, што би био његов други пакао. Највећи пакао је доживео када се вратио из заробљеништва и то од Комунистичке партије која га је терала да се учлани. Када се вратио видео је шта је његова породица преживела, била је на ивици глади, јер је било седморо деце и две мајке са њима“, казао је Стојановић.
Казао је да је живот својих предака описао у књигама, а да на генерацијама које долазе остаје да то прочитају, а можда неко од њих и настави оно што је он започео.
„Свака генерација имала је свог предводника и заштитника па сам направио метафору са крилима, свака генерација носи своја крила, заштитника, као када птица рашири своја крила да заштити своје гнездо. На крају сам написао да се књига не завршава овде, она остаје на најмлађима из породице који ће то пренети. Имали смо осам генерација пре нас, а настаће и генерације које ће доћи после нас које ће вероватно читати то“, казао је Стојановић.
Док чита своје књиге, Стојановић истиче да има осећај као да поново проживљава бол и недаће своје породице и да сам рад на књигама представља емотивно путовање кроз време, испуњено осећањима и разумевањем.
Извор: Косово онлајн