У Храму Светог Ђорђа у Призрену светом литургијом и литијом у присуству верника обележена је храмовна слава Ђурђевдан, у духу заједништва, вере и наде.
Свечаност је започела светом литургијом у храму, где се уз молитву у присуству верника обележава успомена на храброст и страдање Светог Георгија, симбола вере, победе добра над злом и истрајности.
Свету архијерејску литургију служили су митрополит рашко-призренски Теодосије и епископ моравички Тихон, уз саслужење свештенства.
Митрополит Теодосије је казао да нас је Свети великомученик Георгије окупио данас у овом граду.
„Данас се обраћамо Богу да нас Господ укрепи, заштити и одржи на Христовом путу, којим је ходио и великомученик Георгије, који је показао највећу љубав према Господу нашем Исусу Христу. Он је своју љубав потврдио крвљу и жртвом, и веровао је Христу и његовим речима да нема веће љубави него када неко положи свој живот за ближње своје, и када Господа љубимо изнад свега и своју Цркву. Данашњи празник Светог великомученика Георгија нас окупља у овом граду, и наша крсна слава и све оно што смо примили од предака треба да сачувамо и предамо нашој деци и поколењима која ће бити после нас, надајући се да ће после нас бити боља времена и да ће бити оних који ће бити бољи и моћи да остваре оно што ми нисмо у стању“, казао је митрополит Теодосије.
За Јелену Даничић, рођену Призренку, сваки долазак у родни град изазива посебну емоцију.
„Рођена сам у Призрену 1986. и до 1999. године смо живели овде, а тренутно живим у Београду. Иако сам у Београду 27 година, не могу да опишем осећај када дођете у своју родну груду, какве су то емоције и колико је срце пуно што сам са својим народом могла да прославим и помолим се Богу да и даље долазимо и славимо наше празнике. Данас је био леп обичај који ме веже за детињство, када смо за Врбицу ишли у круг око цркве и од свештеника добијали слаткише. Данас сам се подсетила како је то некада било и чак сам се расплакала“, казала је Даничић.
И ове године раскош и лепоту призренске ношње показала је Јасмина Савић, која се животу у родном граду вратила пре пар година.
„Пре свега, да честитам свима данашњи празник, нашим домаћинима, цркви, владики и свим Призренцима срећна слава и на помоћ нека је. Данас сам у призренској ношњи и имам посебну привилегију јер сам почаствована да носим ове димије, појас и кошуљу које су припадале Дарки Дудић из чувене призренске породице. Она је свакодневно била у овој ношњи и ето, Бог је хтео, захваљујући њеној ћерки, којој се неизмерно захваљујем, која је уступила део породичног наслеђа, и ношња се вратила у Призрен. Призренке су свакодневно биле у овој ношњи, неговале обичаје и све оно што је чинило градски дух Призрена. Захвалност свим Призренцима који дају немерљив допринос, јер ово је део културног наслеђа Призрена, и ношња је јако битан део идентитета, и ја ћу се потрудити да ова ремек-дела, по којима су Призренке биле познате, носим са посебним уважавањем и да представим не само ношњу већ и градски дух Призрена“, казала је Савић.
Први пут прослави храмовне славе присуствовао је Владан Мићовић из Врања и казао да не постоје речи којима би исказао своја тренутна осећања.
„Први пут сам на обележавању храмовне славе Ђурђевдана, честитам празник свима који славе, свим Србима, свима који су се окупили овде да увеличају славље. Пуно ми је срце, није ми први пут да долазим на Косово и Метохију, био сам пре три године на ктиторској слави манастира Дечани, а ово је сада посебна прилика и заиста ово што видим могао бих много да кажем, али не бих могао да искажем оно што осећам. Срећан празник свима“, рекао је Мићовић.
Извор: Косово Онлине
