Војно технички споразум у Куманову, којим је прекинута агресија НАТО на Србију, односно Савезну Републику Југославију, потписан је 9. јуна 1999, пре 26 година.
До потписивања је дошло након мучних петодневних преговора, касно ноћу 9. јуна на војном аеродрому код Куманова.
Сутрадан по потписивању Војно техничког споразума у Куманову, 10. јуна 1999. ондашњи генерални секретар НАТО Хавијер Солана издао је наредбу о прекиду агресије на Савезну Републику Југославију.
Потписник Кумановског споразума са једне стране је био Мајкл Џексон (1944 – 2024) британски генерал, потоњи командант КФОР-а, међународних снага на Косову и Метохији, као представник НАТО.
Са друге, потписници су били Светозар Марјановић (1944 – 2022) генерал Војске Југославије и Обрад Стевановић (1953 – 2025) генерал Полиције Србије, као представници Савезне Републике Југославије.
Војно техничким споразумом одређен је рок од 11 дана за повлачење снага Војске Југославије и Полиције Србије са простора Косова и Метохије.
У јужну српску покрајину, на Косово и Метохију, ушле су потом трупе КФОР, већином из земаља чланица НАТО.
Сутрадан по потписивању Војно техничког споразума у Куманову, агресија НАТО на Србију, односно Савезну Републику Југославију, у стварности је обустављена, пошто су последњи пројектили НАТО пали на тло Србије, односно СРЈ, 10. јуна 1999, у зони села Кололеч, код Косовске Каменице, у 13.30. и на касарну у Урошевцу у 19.35.
Иако је агресија НАТО на СРЈ започела 24. марта 1999. без одобрења Савета безбедности Организације Уједињених Нација, Савет безбедности ОУН усвојио је 10. јуна 1999. Резолуцију 1244, када је агресија окончана.
Предуслов представника Савезне Републике Југославије био је да међународно безбедносно присуство на Косову и Метохији мора бити искључиво под окриљем Организације Уједињених Нација, како је предвиђала претходно донесена одлука Народне скупштине Србије, као и одговарајућа изјава Владе СРЈ.
Због искуства, односно очигледних терористичких манира екстремистичке албанске такозване ОВК, представници Савезне Републике Југославије током преговора посебно су инсистирали да повлачење снага Војске Југославије и полиције Србије треба ускладити, временски, са предстојећим доласком међународних безбедносних снага на простор Косова и Метохије, како би био, колико је могуће, избегнут такозвани безбедносни вакум.
Био је то израз наде да ће се тим путем обезбедити елементарна сигурност за све грађане Косова и Метохије, што се показало као заблуда.
Војно технички споразум постигнут у Куманову, темељио се на политичком документу од 10 тачака који је усвојен током преговора у Београду, између Слободана Милошевића (1941 – 2006) председника Савезне Републике Југославије, и представника такозване међународне заједнице Мартија Ахтисарија (1937 – 2023) тада председника Финске, и Виктора Черномирдина (1938 – 2010) руског дипломате, претходно председника владе те земље, иначе личног изасланика председника Русије Бориса Јељцина.
Предлог мировног плана САД, Европске уније и Русије о доласку међународних снага под мандатом Уједињених нација, на Косово и Метохију, у Београд је тада донео Марти Ахтисари, у својству заступника Европске Уније и генералног секретара Организације Уједињених Нација. Прихватање овог документа било је предуслов да се прекине агресија НАТО на СРЈ.
Суочен са бруталним претњама још разорније агресије НАТО, Слободан Милошевић је 3. јуна те 1999. прихватио мировни предлог, документ од 10 тачака.
Скупштина Србије усвојила је истог дана, 3. јуна, током ванредног заседања, мировни план, који је потом одобрила и Влада тадашње Савезне Републике Југославије.
Годинама потом обелодањена су сведочанства да је Виктор Черномирдин претио тада Милошевићу још разорнијим наставком агресије уколико службени Београд не попусти.
Војно технички споразум потписан код Куманова 9. јуна 1999. садржао је:
– Прекид непријатељстава између НАТО и снага СРЈ, односно Војске Југославије и Полиције Србије.
– Повлачење снага Савезне Републике Југославије са простора Косова и Метохије у року од 11 дана.
– Одређено је успостављење такозване Зоне безбедности уз административну границу са Косовом и Метохијом, унутар централне Србије и Црне Горе, при чему је предвиђена ваздушна дубина Зоне безбедности 25 километара и копнена дубина Зоне безбедности пет километара.
– КФОР се обавезао на разоружање терористичке ОВК.
– Међународне снаге су „овлашћене да предузимају све неопходне мере с циљем успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане“.
Споразумом су такође прецизирани неопходни технички детаљи неопходни за остварење потписаног.
Повлачење војно полицијских снага Србије односно СРЈ, започело је 12. јуна 1999.
Војску СРЈ и Полицију Србије заменили су на Косову и Метохији припадници међународних снага под окриљем ОУН, КФОР, тада 37. 200 војника, из 36 земаља.
На КиМ је тада ушла и једна невелика руска формација, претходно стационирана на простору БиХ, у склопу СФОР, запосевши у првом тренутку аеродром смештен подно Голеша код Приштине.
Њихова позиција на КиМ, у склопу КФОР, легализована је споразумом у Хелсинкију, 18. јуна 1999. Распоређени су, 86 припадника, јула те године у Косовској Каменици.
По налогу председника Русије Владимира Путина, руски мировни контигент, њих укупно педесетак, повучен је са КиМ током јуна/јула 2003. године.
Обавеза КФОР на КиМ одређена је као обезбеђење мира, стабилности, безбедности за све грађане, као и сигуран повратак избеглих.
Насупрот обећањима, по повлачењу снага Србије и СРЈ са Косова и Метохије, Срби на КиМ, њихова имовина, духовно и културно наслеђе, били су мета честих напада, злочина, погрома.
На Косову и Метохији је одлуком Савета министара ЕУ из фебруара 2008. присутна и цивилна мисија ЕУ, ЕУЛЕКС, почев од децембра те године, која је требало да спроведе нужне мере усмерене на обезбеђење владавине права.
Повратак војске СРЈ у Копнену зону безбедности омогућен је 2001. године, а ваздушна зона безбедности укинута је 2015. године.
У Приштини је Скупштина Косова, фебруара 2008. једнострано прогласила независност Косова, што су брзо прихватиле кључне земље Запада, учеснице у агресији на Србију/СРЈ 1999. године, и претходно помагачи терористичке ОВК.
Резолуција Савета безбедности 1244. предвиђала је повратак одређеног броја припадника особља СРЈ и Србије, што се никада није остварило.
Према Резолуцији 1244 Савета безбедности ОУН, донетој 10. јуна 1999. Косово је саставни део Савезне републике Југославије, чији је искључиви правни наследник Србија.
Извор: Танјуг