Историчар Александар Гуџић оценио је да су позиви за рушењем православне цркве у Приштини део наратива о „српској окупацији“ и албанском континуитету на коме политичка јавност на Косову гради државност, институције, али и образовни систем са крајњим циљем да потпуно избришу српско присуство.
„Албанска политичка јавност на Косову деценијама уназад гради косовску државност, институције, образовни систем на наративу о искључиво српској кривици за рат, али и о албанском континуитету на овим просторима“, изјавио је Гуџић за Косово онлајн.
Прецизира да тај наратив има две кључне тачке засноване на тези о српској окупацији Косова.
„По том наративу Срби су у два наврата окупирали Косово. Најпре у 12. веку династија Немањића је окупирала Косово и на темељима албанских цркава градила своје цркве и манасире. И друга тачка је ’српска окупација 1912. године’. Крајњи циљ те научно неутемељене конструкције је да Албанци овде имају континуитет и да су Срби у два наврата преотели Албанцима земљу, преотели албанске цркве и манастире. Шта је краљњи циљ тог наратива? Па да докаже албански континуитет и да у свести обичних људи, шире јавности избрише сећање на српско присуство на овим просторима“, казао је Гуџић.
Коментаришући тврдњу историчара и писца Јусуфа Буџовија и Енвера Реџаја да је цркву Христа Спаситеља у Приштини требало срушити одмах након рата, Гуџић каже да је реч о „веома опасним порукама“ које могу произвести даље неспоразуме и несугласице.
„Искуство је показало да није довољно само срушити цркве и манастире, већ је потребно оваквим наративом пласирати једну неистину о албанском континуитету. И није неуобичајено да у албанској јавности чујемо да је Грачаница албанска црква коју су Срби преотели. Сви треба да прихватимо наратив који долази из Приштине, из те научне и политичке јавности“, наглашава Гуџић.
Ипак, каже да су бројни докази који демантују овакав наратив. Када је реч о манастиру Грачаница наводи оснивачку повељу која се као фреска налази на улазу у цркву.
„Њен ктитор Стефан Други Урош Милутин, користећи комплетну методологију писања повеље, и инвокацију и интитулацију, набраја и каже следеће: ’Ја по милости божијој, краљ српских и приморских земаља одлучих да саградим цркву’. И онда набраја сва места која поклања манастиру на издржавање. Дакле, чињенице демантују тај наратив и он дугорочно не може да опстане. Он ће трајати колико и траје косовска државност. Оног тренутка када то буде престало, престаће и тај наратив и фалсификовање и присвајање историје“, сматра овај историчар.
Прецизира да „романтичарски приступ историји“ који није научно утемељен није „ескслузивитет“ само Албанаца на Косову.
„Он је видљив и код неких других околних народа, па тако и хрватски псеудоисторичари имају потребу да улепшају своју прошлост, бођњачки, српски… Сећам се реченице Радивоја Радића који каже да је ’балкански народ од себе старији’. Па чак и Грци чија историја сеже дубоко у прошлост имају потребу да негде улепшају своју прошлост. Дакле, то је опште присутна тенденција у региону. На Косову је она другачија, јер има и политичку подршку и део је једног институционалног пројекта“, подвлачи Гуџић и подсећа да се нешто слично догодило и 2019. године када је тадашњи косовски премијер Рамуш Харадинај током посете Новом Брду изјавио да је то древни албански град Артама.
Извор: Косово онлајн