У времену када се многи стари обичаји полако губе, жене окупљене у удружењу „Традицијом кроз векове“ не дозвољавају да заборав прекрије оно што су генерације чувале – од народних ношњи и обредних хлебова до песама, свадбених обичаја и традиционалних рецепата централног Косова.
Идеја за оснивање Удружења жена „Традицијом кроз векове“ потекла је од Данијеле Симоновић из Батуса код Косова Поља, која је 2020. године пожелела да сачува обичаје централног Косова и оно што је, како каже, део идентитета њеног народа. Убрзо су јој се придружиле и друге жене, а заједничка жеља прерасла је у удружење које данас окупља чланице различитих генерација.
Симоновић је у почетку самостално обилазила етно-сајмове и представљала традиционалне специјалитете карактеристичне за овај крај.
„Оно по чему смо препознатљиви јесу косовске пите, погача, славски колач, божићна чесница и тако даље. Затим сам 2022. године видела да постижем добре резултате, да се врата отварају и да постоји потреба да формирам једно удружење. Тако сам донела одлуку да наш циљ буде централно Косово, наш крај, изворно стваралаштво, традиција и обичаји нашег народа. Да оно што можемо отргнемо од заборава, да оно што можемо наставимо да очувамо, ту нашу традицију и тај део културног наслеђа целокупног народа“, рекла је Симоновић.
Додаје да јој је у том периоду велику помоћ пружило Удружење „Глас Метохије“.
Удружење „Традицијом кроз векове“ званично је почело са радом 2022. године, на манифестацији „Грачаничко прело“ у Грачаници.
„У почетку нас је било двадесетак жена, десетак активних и десетак које су хтеле да помогну у набавци старих предмета и других ствари. Годину за годином наставиле смо наше активности, стицале пријатеље, а сваки сајам, свака манифестација или догађај који је био у нашем окружењу или централној Србији за нас су били нова врата“, наводи Симоновић.
Од народних ношњи до заборављених обичаја
Удружење „Традицијом кроз векове“ настоји да традиционалне обичаје карактеристичне за овај крај отргне од заборава и сачува изворно стваралаштво.
„Наше активности су широког спектра. Обухватају изворно стваралаштво, од саме народне ношње, обредних хлебова, наших изворних песама, традиционалних рецепата препознатљивих за наш крај, породичних предмета који су сачувани, породичног наслеђа, свега што припада нама и наших обичаја. Најбитнији су обичаји, ти обредни обичаји. Много тога се заборавило, али оно што тренутно можемо да сачувамо од наших људи и из нашег окружења, на томе радимо. То су свадбарски обичаји, обичаји за славу, ђурђевдански и васкршњи обичаји, као и лазарке, које смо отргли од заборава после 75 година“, истиче она.
Додаје да се резултати постижу захваљујући добро организованом тиму жена.
„Пут није уопште лак. Ми смо изабрале један од најтежих путева – да у овом тешком времену станемо у одбрану своје српске заједнице кроз очување традиције и обичаја. То је нешто најтеже, али и најлепше“, наводи Симоновић.
Подстрек у целој причи, како каже, била је косовска стругана погача, која је захваљујући њеном раду представљена широм Србије, али и у региону.
„Косовке“ чувају песму свога краја
У оквиру Удружења функционише и певачка група „Косовке“, на коју је Симоновић посебно поносна.
„Косовке су млађе и старије жене које чувају и негују песму свога краја. Ја сам на Косовке најпоноснија. То смо ми. У целој тој нашој причи, то смо ми – жене Косовке, деца, снаше, сви у том духу заједништва, да имамо један једини циљ, а то је да ту нашу лепу традицију сачувамо“, наводи Симоновић.
Посебно је радује што се Удружењу прикључује све већи број младих жена.
„У овом тешком времену, где се, како ја кажем, спајају модерно и старо, било је јако тешко пробудити свест код млађе генерације да знају своје корене, да вратимо ту нашу лепоту и да кроз наше обичаје и обредне ритуале подстакнемо младост да настави ту традицију. Тако да у склопу Удружења имамо много младих девојака и жена, снаша, невеста и младих жена које се први пут сусрећу са тим. Имамо и наше чланице и сараднице, снаше из Србије које су се удале на Косову, које су саставни део нашег тима и које су можда чак пружиле и још већу љубав нашем Удружењу и помогле у раду“, каже Симоновић.
Свадбарски обичаји као живо сећање на прошла времена
Тренутно Удружење посебну пажњу посвећује очувању свадбарских обичаја, међу којима су песме и ритуали који су се генерацијама преносили усменим путем.
„Ту је песма ‘Ој, љубаво’, која се преноси усмено и која је некако почела да се заборавља. То је свадбарска песма, једна од најрадоснијих песама која се везује за велики ритуал младенаца и која их на неки начин награђује Божјим благословом да младенци буду срећни“, објашњава Симоновић.
Она наводи да се чувају и други елементи традиционалног свадбеног обреда – од доласка невесте у кућу, игре у дворишту и обичаја везаних за свекра и свекрву, до ломљења погаче преко главе невесте и уношења благодати у нови дом.
„Ту је и ритуал са свекрвом, око шпорета, где је први сусрет свекрве и снаје“, истиче она.
Према старом обичају, додаје Симоновић, свекрва не иде по невесту, већ је чека код куће, поред огњишта.
„Док се све то завршава напољу, свекрва чека у кући поред огњишта, где се све решава око тог огњишта и где је сав благослов куће везан за огњиште. Свекрва чека снајку ту и онда долази први сусрет, када јој показује како да промеша јело, испече погачу, а на крају је дарује и тако се у том заједничком животу наставља тај ритуал“, појашњава она.
Један од обичаја који је, према речима Симоновић, почео да се заборавља на централном Косову јесу и лазарке, али се Удружење потрудило да и овај обичај сачува.
„То је дечји празник којим деца најављују васкрсење Лазарево. То је најрадоснији дечји празник, када деца крећу да обавештавају село, певају, играју, наслућују радост и благодат породице где год да иду – за удају, женидбу, поље, како где“, каже Симоновић.
Удружење се на различитим догађајима представља и кореографијом „Грачаничко прело“, која приказује циклус живота једне традиционалне српске породице.
„У самој кореографији је жена Косовка која љуља колевку, јер је то саставни део циклуса живота у једном прелу. Струже се погача, ту су ручни радови – једна плете, једна везе, једна хекла, једна расплиће, припрема оно што треба да се плете или се треби пасуљ, али обавезно иде колевка и уз нашу изворну песму. Приказујемо како су жене некада живеле и како су подизале своју децу. Нису дангубиле, већ су спремале, млевале кафу, љуљале децу. То је ‘Грачаничко прело’, кореографија певачке групе ‘Косовке’, где у том заједничком тиму укључујемо жене из свих средина које воле да буду део те приче“, наводи Симоновић.
Народна ношња као „лична карта“ Косовке
Док говори о обичајима, Симоновић је обучена у народну ношњу из Неродимља, за коју каже да представља својеврсну „личну карту“ жене са Косова.
„Наша ношња се састоји од хаљине, дуге кошуље, бојче – жене су обавезно ишле у бојчи. Затим, зависно од боје и година, носе кецеље. Ту су накит, прслук, марама, чарапе и опанци. То је оно како треба да изгледа једна Косовка“, напомиње Симоновић.
На сајмовима, како каже, штанд Удружења „Традицијом кроз векове“ привлачи велику пажњу посетилаца и излагача.
„Где год да учествујемо, привучемо велику пажњу, зато што само Удружење има велики тим. Нема места где смо били позвани, а да нисмо отишли. Као дар са Косова и Метохије увек носимо косовску стругану погачу. Погача је увек на отварању сајма или у знаку пријатељства и братимљења, тако да је она увек била са нама“, каже Симоновић.
На штанду се, додаје, представљају различити елементи културног наслеђа.
„Ту су ручни радови, косовски вез. Ми смо увек у ношњи. Ту су косовске пите, производи од теста, оно што су наше Косовке радиле. Стриктно чувамо наше рецепте, не дирамо туђе, али своје не дамо. Производи од зимнице, ликери, разна слатка, домаћи мед и ручни радови обавезни су на нашем штанду, тако да увек привучемо пажњу посетилаца, али и излагача“, наводи она.
„Традиција чува народ“
Симоновић поручује младим генерацијама да чувају традицију, јер, како каже, традиција чува народ.
„Да у овом модерном времену живе у складу са својим могућностима, али и да не забораве свој крај, своју традицију и своје корене, јер то је њихова лична карта. Доћи ће време када ће их деца питати ко су они. Ако не знају своју историју и своје корене, како ће бити од користи друштву или својој заједници?“
Извор: Косово Онлине