Понекад се највеће животне прекретнице догоде онда када их најмање очекујемо. За младог Филипа Станишића из Доње Битиње, у општини Штрпце, управо је боравак у болници био тренутак када је открио љубав према сликарству. Оно је временом постало његов начин да изрази осећања, мисли и поглед на свет.
Тежак животни период који је провео у болници, одлазећи на дијализу, Филип је, на иницијативу своје мајке, покушао да преброди цртањем. Истиче да су на почетку то углавном биле животиње, које су га асоцирале на слободу која му је у том периоду недостајала.
„То је кренуло доста рано, још кад сам имао 14 година. Кренуо сам мало тежим путем. Ишао сам на дијализу пет и по година и у том периоду мог живота, док сам био у болници, гледао сам да ми сваки дан прође што брже. Мајка ми је рекла да узмем да пробам нешто да цртам, да ми брже прође време. То су били неки мотиви, углавном сам посматрао на интернету шта има, али су ме у том периоду инспирисали коњи, углавном животиње, јер сам ту осећао неку слободу“, каже Станишић за Косово онлајн.
Истиче да је схватио да ће сликање бити његов животни позив, па је уписао Факултет уметности у Звечану, где је тренутно на трећој години студија.
„Одлучио сам да упишем факултет у Звечану, првенствено због тога што сам осетио да ја овде припадам. Могао сам да упишем факултет и у Београду, али толико волим ово место и овде сам одрастао и толико сам везан за њега да је то морало да буде тако. На факултету сам упознао доста људи који су препознали мој таленат и то на неки начин отвара врата, али ми морамо након тога доста да радимо на томе да бисмо били што бољи“, казао је Станишић.
Кроз студије на факултету, како наводи, учио је да ради различитим техникама, али му за сада највише одговара техника угље на на папиру.
„Имамо и још мноштво техника којима се бавимо, као, на пример, графика. Графика је један предмет у ком једноставно има разноразних техника које сам ја први пут у животу сазнао на факултету да постоје и показале су да ми много добро иду те технике и генерално доста ми леже. Имамо и друге сликарске технике: суви пастели, уљани пастели, акварел, све су то технике које морам да прођем. У неким техникама сам бољи, у некима мање, али ми тренутно највише лежи цртеж угљеном“, наводи Станишић.
Истиче да му је човек највећа инспирација и да се труди да кроз слику покаже његове особине, али и унутрашњу борбу која се одвија у човеку. „Највећа инспирација ми је човек, његово лице, поглед, његова душа на неки начин, његова сенка, осмех, емоције. Све то нешто дубље у њему, његове унутрашње борбе које је имао, где се можда и ја негде проналазим, јер сам и ја имао нешто слично у животу и некако примећујем, на основу свог живота, неке друге ствари које бих можда иначе прошао поред њих, а сада их примећујем. То ме на неки начин доста привлачи и инспирише јер свако од нас има неку ту унутрашњу борбу која се не види лако“, прича Станишић.
Иако има много својих радова, истиче да још увек није самостално излагао, већ да је учествовао на заједничким изложбама са својим колегама. „Самосталних изложби немам. Учествовао сам на студентским и међународним изложбама. Изложба је за нас уметнике значајна јер тада дело није само наше, већ постаје део нечег већег. Све наше емоције током стварања дела морамо да изнесемо пред публиком. Неко можда осети исто, неко само прође поред тог дела, а неко ће можда да застане и дело у њему пробуди другу емоцију“, рекао је Станишић.
Посебно је поносан на награду коју је добио на међународној изложби у Русији за рад „Студеница“.
„Ове године ми је најзначајнија награда коју сам добио била у Русији, у Тјумењу. Добио сам је за графички рад ‘Студеница’. Триптих ‘Студеница’ сам радио у графици, техником бакрописа, комбинацијом бакрописа и акватинте. За тај рад ми је доста времена требало, неких месец и по дана сам само на том раду радио. Добио сам награду због те ‘Студенице’, што ми је изузетно драго јер знам колико сам времена и труда уложио у то“, казао је Станишић.
Истиче да је пред њим један циљ – да ствара дела, а да кроз своје стваралаштво пронађе и сврху. „Није ми циљ да завршим факултет и кажем: ‘Ја сам сликар’ или да добијем неко звање. Циљ ми је једноставно да стварам. Потреба за стварањем је кренула од тог почетка, када сам био у болници, где сам се осећао беспомоћно. Не као да ми треба помоћ, него једноставно, то је та нека моја потрага за смислом која је била у том тренутку. Зашто ме је Бог створио или зашто сам рођен, шта могу да дам овом свету, а да једноставно осећам задовољство у томе“, наводи он.
Планови су му да се усавршава, упознаје друге уметнике, путује и да са сваким својим радом буде све бољи.
„Раније сам покушавао да преко слика, цртежа кажем нешто што нисам могао речима да изговорим. Ја сам преко слике то радио. И сада је то тако, покушавам да пренесем оно што видим, било да је то човек, природа, било да је неки пејзаж. Покушавам да свој поглед на свет пренесем на дело, а да то дело, када неко види у будућности, без потписа зна да сам ја то радио или да имам свој неки печат“, казао је Станишић.
Извор: Косово онлајн