У Етнографском музеју у Београду одржава се изложба „Српске свадбе пре 125 година“, која кроз аутентичне предмете, ношње и приказе свадбених обичаја представља различите крајеве и традиције српског народа, укључујући и обичаје са Косова.
Ауторка изложбе Тијана Чолак-Антић Поповић навела је да је за приказ извођења невесте из куће одабран пример са Косова, док ношње представљају један од најважнијих делова изложбе, јер, како је истакла, показују разноликост и богатство домаће радиности српског народа.
„Кад смо спремали ову изложбу о српским свадбама пре 125 година, хтели смо да покажемо сваку од етапа у свадбеном обичају из другог краја. Извођење невесте из куће одабрали смо да буде с Косова и Метохије. Ношње су најважнији део ове изложбе зато што показују разноликост и богатство које је било у домаћој радиности, у стваралаштву нашег народа на КиМ“, рекла је Чолак-Антић Поповић за Косово онлајн.
Она је посебно издвојила кошуље, украшене златовезом, као један од најлепших предмета на изложби.
„Оно што је специјално лепо, један од можда најлепших предмета на овој изложби су кошуље, крставке кошуље, које су са златовезом на рукавима, по ободу, по доњем рубу кошуље, свим оним деловима који су видљиви“, навела је ауторка изложбе.
Како је објаснила, преко кошуље се носило бојче, кратка прегача која је била проткана златним и сребрним нитима. Једно од бојчета приказаних у витрини представља мираз који је девојка доносила у кућу младожење, док је друго приказано на фигури невесте.
За изложбу су коришћени и предмети из Манакове куће, која је у саставу Етнографског музеја, односно из збирке Христифора Црниловића.
„Сви ликови имају имена – Ружина сестра Ленка, она има једно црвено јелече, а њен брат Ранђел је из Средске жупе, његова одећа је одатле, тако да и он има један диван црвени јелек“, рекла је Чолак-Антић Поповић.
Она је навела да мајка на приказу носи одећу из Ђураковца, док је сандук са невестинском спремом из Призрена, као и минтан, који је такође део девојачке спреме. На изложби су представљене и чарапе украшене златовезом, које су аутори првобитно желели да обуку на лутке, али су одлучили да их оставе видљивим како би посетиоци могли да виде њихову израду и украсе.
Говорећи о свадбеним обичајима, Чолак-Антић Поповић навела је да младожења често није ишао у просидбу, већ је породицу девојке посећивао њен отац, заједно са неким старијим чланом породице.
„Врло често у просидбу није ишао момак, није ишао ђувегија, него је ишао само отац са неким старијим из породице, са старијим братом или младожењиним старијим братом, који се већ оженио и прошао кроз то, зна како ствари иду“, објаснила је она.
Према њеним речима, ни по девојку често није долазио младожења, већ девер, који ју је чувао све до предаје младожењи у цркви. Тај обичај приказан је и на изложби, где је представљена сцена у којој девер долази по невесту, а њен брат је предаје.
Чолак-Антић Поповић говорила је и о обичају гађања тикве, који је претходио уласку сватова у двориште.
„Данас многи говоре о томе да се пуцало у јабуку, али у далекој старини су сватови, пре него што би их пустили да уђу у двориште, требало да неко од њих, ко је најбољи стрелац, погоди тикву која је окачена о највишу грану или на мотку која је високо постављена“, рекла је она.
Како је објаснила, тиква је била напуњена зрневљем, које би се просуло након поготка, а тај обичај имао је симболику плодности и родности, не само у браку већ и у читавој заједници.
Изложба „Српске свадбе пре 125 година“ кроз приказ свадбених обичаја, одеће и предмета из различитих крајева пружа увид у традицију и свакодневни живот српског народа с краја 19. и почетка 20. века.
Извор: Косово Онлине