Величанствено и емотивно вече духовне и народне музике одржано је у петак, 25. септембра у Храму Успења Пресвете Богородице у Ораховцу.Црквени хор „Свети Јован Владимир“ из Минхена, под диригентском палицом Јелене Стојковић, рођене Призренке, певао је својим домаћинима најлепша молитвословља Јована Христића, Стевана Мокрањца, Светог Нектарија Егинског и других домаћих и страних композитора православне духовне музике.
Од свима сабранима познате молитве „Тебе појем“, преко „Хвалите Господа с небеса“ и „Агни Партене“, до обичајне призренске „Ај што је лепо под ноћ погледати“ и химне „Ораховцу, башто рајска“, свака песма носила је посебну емоцију.
Сабрани Ораховчани су са молитвеним смирењем и сузама које су час биле радоснице, а час сузе туге за неким лепшим временима, испратили сваки пој. Најемотивнији тренутак био је када се Јелена Стојковић захвалила Гаврилу Кујунџићу за његову химну Ораховцу, коју хор из Минхена радо изводи широм Немачке.
За чланове хора, али и за саму Јелену, овај први наступ у Ораховцу био је посебно емотиван. Како каже, осећај доласка био је попут остварења дугогодишњег сна.
„Чланови хора су дубоко погођени, емотивно. Пресрећни су што су овде, што су могли да дођу. Мислим да још увек нису свесни свега и јако су захвални. То је оно што је најлепше – јако су захвални што су овде. За мене је, исто као и за њих, као у неком благом, као у неком сновиђењу. Као, знате, кад онако цео живот нешто сањате да ће да вам се деси, и сад вам се стварно деси. Не знате да ли је реалност или сањате и даље. И сад се та жеља остварила. И ја сам заиста пуна емоција, пуна радости, али исто тако и неке туге. Све је уједно. Али пре свега, исто тако као и моји хористи, веома сам захвална што сам овде“, рекла је Јелена.
Посебно место у програму имале су песме из Призрена и Ораховца, које Јелена, како каже, жели да сачува и пренесе даље кроз свој рад са хором.
„Ја се заиста трудим да ту нашу музичку традицију пренесем даље. Иако живим у Минхену, то је увек део нашег репертоара када певамо, када имамо концерте са хором. И мени је исто тако, када свирам, када имам концерте као пијанисткиња. Ја мислим да у овом свету фали искрености, аутентичности, идентитета. И када ми то тако дајемо, или ја соло када свирам, или сада овако са хором, људи то осете и онда прихвате. Дубоко су погођени, отворе се неке нове емоције. И ја мислим да је то нека наша мисија, да тим правцем треба да идемо“, рекла је она.
Посебан тренутак био је сусрет са аутором песме „Ораховцу, башто рајска“, која је изведена током концерта.
„То је било невероватно. Много ми је значило што је професор Кулиган-Жић био овде, да чује оно што ми тамо у Минхену певамо, и сада овде, баш овде, у Ораховцу – „Башта рајска у Ораховцу“. И ту чика Гавра… Не знам шта да кажем, осим захвалности и среће. Заиста један предиван, један искрен, предиван сусрет“, казала је Јелена.
Јелена Стојковић се у Призрен враћа и због успомена које жели да пренесе својој деци. Њена породична кућа у Поткаљаји је обновљена, па, како каже, данас има где да се врати.
„Тачно. То је велика ствар, када човек има где да се враћа. То је нешто непроцењиво. И трудимо се. Ја једно време нисам могла да долазим, јер сам рађала, имам два сина, па је била корона између и тако. Али ето, сад покушавам да чешће долазим. И моја деца су исто била и тако. Воле да долазе овде“, рекла је Јелена.
Долазак са децом, каже, доноси нове успомене, али истовремено враћа и сећања на људе и догађаје из неког ранијег времена.
„Па, буди неке нове емоције када сам дошла са децом. Онда су то неке нове, нове успомене, али опет жалим мало за оним старим, за тим људима који више нису ту, за неким догађајима. У ствари, људи највише то фале“, рекла је она.
Сећање на стари Призрен чува и кроз књигу своје мајке „Призрен у срцу“.
„Јесте, „Призрен у срцу“. И то често читам, и често читам својој деци. И увек се трудим да кроз ту врсту сећања на мајку, на оца, држим то даље и дајем даље својој деци и људима који су у мом окружењу“, рекла је Јелена.
Хор је током посете обишао Грачаницу, а наредних дана планирани су и обиласци других светиња. У Призрену ће хор одржати концерт у Богословији, што ће за Јелену бити посебно емотиван тренутак.
„Сутра смо у Призрену. Надам се да ћемо исто отићи до Зочишта, до манастира Зочиште, онда до манастира Светих Архангела. Онда смо у Призрену, до Богородице Љевишке. Шетаћемо се мало, ако можемо, до Светог Спаса да одемо и Свете Недеље. Мало посетим своју кућу, кад сам већ ту. И после тога ћемо увече имати концерт у Богословији. И томе се веома радујем. И то је исто за мене једна тотално нова ситуација, да као диригент наступим у Призрену. Оно чиме се мој отац некад бавио. И сада ја опет. Значи, сутра је исто један веома емотиван дан за мене“, рекла је Јелена.
За крај, Јелена је говорила и о могућности да први наступ хора у Ораховцу буде почетак једног новог пријатељства и будуће традиције.
„Ја мислим да је ово почетак једног веома блиског пријатељства и једног, како да кажем, почетка сусретања. Ваши хористи ће ноћити код мештана Ораховца и ја се надам да ће се, и наравно и остали који су дошли са вама, ово заиста постати традиција. Да хор пева у нашем храму, да се дружимо и да заиста Ораховац отвори своје капије за вас, да се овде осећате као своји на своме. И ја се надам, јер ми смо у Башти рајској“, поручила је Јелена.
Међу члановима хора био је и свештеник Филип Минуновић из Минхена, који је у Ораховцу служио Акатист Пресветој Богородици. За њега је ово вече било искуство које ће, како каже, дуго памтити.
„Незаборавно ми је и не знам да ли сам икада доживео овакав пријем. Имам утисак да су нам завезали очи и нас негде одвели, довели овде, а да нисмо знали да смо овде смештени осетили бисмо. То желим да кажем из срца, то ми је оно што излази из срца и из душе“, рекао је отац Филип.
Говорећи о својим коренима, рекао је да је, иако је рођен на Западу, посебно снажно доживео осећај повезаности са Косовом.
„Јер, пролазећи разне крајеве и тако даље, и рођен сам на Западу, и све да моји корени јесу, и мој отац је рођен на Косову и Метохији. Просто, ово вече је толико пуно емоција зато што, баш као што сте дивно и рекли овде, да ми осећамо да је наш корен овде. И просто јесте тако“, казао је отац Филип.
Говорећи о служењу Акатиста пред иконом Пресвете Богородице Ораховчке, отац Филип рекао је да је посебно осетио њену близину.
„Прво што ми пада на памет јесте да сам се осећао као да… Мислим, осећамо свуда, наравно, али некако сам вечерас посебно осетио мајчински загрљај Пресвете Богородице. Може човек сваки пут да каже да је то неописив осећај. Јесте био неописив, али ако треба да га опишем, ево, као да ме заиста грлила Богородица. Ја то опет повезујем све заједно, зато што осећамо да смо овде код куће и зато што осећамо да нас овде благодат Божија спаја, а и свете молитве Пресвете наше Богородице“, рекао је он.
Порука коју је из Ораховца упутио свима који до сада нису били на Косову била је једноставна – да дођу и сами осете оно што је тешко описати речима.
„Да треба обавезно да дођу да посете, да дођу да осете, да виде, да чују, да примете све што је овде. Ја бих свима препоручивао, сваки Србин најпре треба да дође и да осети оно што нигде до сада није могао да доживи“, поручио је отац Филип.
Програм је водила Јеленина старија сестра, књижевница и глумица Радмила Кнежевић, која је уз пратњу хора казивала своју песму „Богородица Љевишка“.
О значају овог сусрета за Ораховчане говорила је професорка књижевности и српског језика Оливера Радић, која је вече описала као један од посебних тренутака за овај град.
„За нас је ово било божанствено вече, вече које смо сви желели да траје вечно“, рекла је за Радио Гораждевац Оливера Радић.
Она је додала да је велика част што један хор из далеког Минхена предводи, како је рекла, „наша гора лист, Јелена Стојковић“, и да је долазак хора, уз благослов митрополита Григорија и митрополита Теодосија, велики благослов за овај крај.
„Велики је то благослов и заиста смо осећали као да се небо спустило на земљу са својим анђелима и дошло да нас подржи и благослови. И да, пре наступа хора, оци су служили вечерњу службу са нашим оцем Миланом, а потом је отац Филип из Минхена служио Акатист Пресветој Богородици… Заиста велико охрабрење и велики благослов, хвала им“, поручила је Оливера Радић.
Извор: Радио Гораждевац