Крајем августа и почетком септембра, када лето полако почиње да уступа место јесени, Ораховац поново живи у ритму бербе грожда.
Виногради су пуни зрелих плодова, путевима пролазе трактори натоварени грожђем, а из дворишта и подрума од раног јутра допире препознатљив звук машина за муљање. Као да се сваке године, са првим убраним гроздом, враћа један познати призор.
Ораховац је одавно познат по виноградима, грожђу и вину. Његово виногорје важи за једно од најплодоноснијих и најквалитетнијих у Европи. О томе сведочи и податак да је некадашњи подрум вина „Орвин“ по свом капацитету био други највећи у Европи. Виноградарство је овде зато одувек било много више од пољопривреде. Оно је део историје, породичне традиције и живота читавог краја.
У готово сваком домаћинству постоји нека веза са грожђем. Неко обрађује виноград, неко током бербе помаже рођаку, комшији, пријатељу, или ради за дневницу. Једни купују грожђе и од њега праве вино или ракију, док други тек понеку гајбу донесу кући, или уберу са лозе из дворишта, како би испунили мерак.
У овогодишњој берби најзаступљеније су сорте Бургундац и Вранац од црних, док су од белих присутни Ризлинг, уз Шардоне и Смедеревку, једну од аутохтоних сорти овог поднебља. Касније на ред долази и Каберне совињон.
Нажалост, међу сортама које полако нестају са ораховачких винограда је и Прокупац. Реч је о једној од аутохтоних сорти са ових простора, по којој је овај крај некада био надалеко познат. Све је мање винограда у којима се Прокупац може пронаћи, па са његовим нестајањем полако ишчезава и део виноградарске традиције овог краја.
Цене се и ове године крећу приближно као прошле – од око 30,35 центи, па све до 60 центи по килограму, колико се може добити за квалитетније сорте, попут Кабернеа.
Квалитет није баш савршен као прошле јесени, али ипак, после великих летњих врућина, грожђе је накупило довољно шећера, што би требало да буде добра основа за производњу квалитетног вина и ракије.
У српском делу Ораховца данас је мало винограда које Срби сами обрађују. Ипак, традиција није нестала. Готово да нема куће у којој се током јесени не нађе макар нешто грожђа. Некада се виноградима живело, данас су углавном секундарна делатност већине виноградара, али навика да се у кући направи сопствено вино или ракија остала је.
У селу поред Ораховца, Великој Хочи, се и данас може видети велики број српских винограда. Тамо виноградарство и даље представља важан део живота – од обраде земље и бербе, до производње вина и ракије.
За Велику Хочу везано је и старо предање да је хочанско вино некада цевима ишло све до двора цара Душана у Призрену. Данас, вековима касније, вино се више не транспортује на тај начин, али традиција није прекинута. У селу и даље ради Дечанска виница, док се на манастирском имању људи из Велике Хоче и данас баве пословима везаним за виноградарство и производњу вина.
У подрумима се тако и даље чува оно што је почело да настаје много раније, у винограду, током дугих месеци рада и чекања.
У разговору са старијим људима на клупици на којој се они окупљају у центру горњег дела Ораховца, слушали смо присећање, како је то некада изгледало. У очима и причи преовладава носталгија, уз благо разочарење што се ствари полако мењају а све мање младих жели да се бави овим послом.
„Некада је берба била велика породична свечаност. У виноград се одлазило рано, са собом се носила храна, радило се до предвече, а умор се заборављао уз разговор, песму и чашу младог вина. За ручак погача, сир, то што дао Бог, и сви смо били задовољни. Није се гледало много ко сад“, присетио се старији човек.
„Данас је много тога другачије. Мање је људи у виноградима. Млади неће, нити их интересује, ми више не можемо“, додао је један виноградар.
Ипак, када почне берба, неке ствари подсете на раније време, на приче које нам старији са носталгијом понекад испричају.
Можда је управо у томе посебност ораховачке бербе. Она сваке године на неколико недеља врати Ораховац у неко његово старо време – време када је готово свака кућа имала свој виноград, свака породица своје вино, а јесен се није могла замислити без грожђа.
И зато почетак бербе у Ораховцу није само почетак још једне пољопривредне сезоне. То је тренутак када се улице, виногради и подруми поново споје у исту причу – причу о грожђу које је генерацијама било део живота овога краја.
Извор: Радио Гораждевац