Дрво и камен у рукама академског вајара Бранислава Ристића из Штрпца добијају нови облик и израз. Инспирисан пределима Шар планине – њеним рекама, планинама и пејзажима, аутор ствара скулптуре на које преноси лепоту свог завичаја.
Љубав Бранислава Ристића према уметности траје скоро три деценије. За Косово онлајн прича да је најпре почео да се бави дуборезом, а касније прешао на рад са другим материјалима.
„Кренуло је сасвим спонтано, са пријатељима. Почео сам са дуборезом, а ни остали материјали ми нису страни. Радим скулптуре у дрвету, камену, металу, теракоти. Можда камен изгледа као физички тежи посао, али дрво је много теже за обраду. Радио сам иконостасе за неке цркве, имам око 150 икона урађених у дуборезу, у ораховом дрвету, и увек наглашавам да онај ко се бави тим послом зна шта то значи. Све је почело као неко мало истраживање и ситно интересовање, али је израсло у једну озбиљну причу“, казао је Ристић.
Истиче да тренутно ради скулптуре од камена које ће бити изложене у Матици српској у Новом Саду.
„Иако изгледа јачи и тежи материјал, физички ми је лакше да радим камен него дрво. Добио сам позив из Галерије Матице српске у Новом Саду да припремим изложбу поводом 200 година од оснивања и тренутно радим на том пројекту. Биће ту десет или више скулптура. То је уједно и промоција Сиринићке жупе. Биће ту певачка група из Готовуше, као и Срђан Младеновић, доктор историје из Беревца, који ће говорити о историјату Жупе“, казао је Ристић.
Инспирација је за уметнике пресудна, а Ристић истиче да му у средини у којој живи тога не мањка, јер га са свих страна окружује лепота која инспирише.
„Време ту не игра никакав фактор. Зависи од тога колико радим, колико инспирације имам и слободног времена. Конкретно, ова скулптура коју сам почео да радим може да буде готова и за један дан. Највећи проблем је доћи до реализације, доћи до идеје, да форма буде на свом месту, маса и да све буде како ваља. Као и за све у животу, ништа не долази преко ноћи. То је процес, крећемо од цртежа, преко неке ситне пластике, и скица. Оно што увече урадим буде ми супер, а ујутру, када се пробудим, ништа ми не ваља, па крећемо из почетка. Идемо дан за даном. Ово су ствари које се не раде сваки дан и не раде се једном месечно. Да би се преко камена или дрвета испричала једна озбиљна прича, треба минимум шест месеци рада“, открива Ристић.
Истиче да сваки уметник ствара да би његов рад био виђен, па је тако своје радове већ излагао на бројним самосталним и групним изложбама.
„До сада сам имао четири самосталне и преко тридесет групних изложби. Наш велики проблем је што је сваки наш излазак са Косова врло мучан. Потребно је брдо папирологије да изнесем свој рад, а и да га вратим назад. Ми радимо да бисмо се видели и да би неко видео наш рад. Колеге са којима сарађујемо, једни другима смо најбоља критика. Ако нешто не ваља, морамо то да кажемо, а да би видели да не ваља, морамо да излажемо. Пре неких двадесетак дана била је изложба у Сомбору, а тренутно је у Апатину заједничка групна изложба, преко удружења које води Сања Ђорђевић из Звечана, која је задужена за све то“, казао је Ристић.
Последњих година Ристић је један од организатора традиционалне ликовне колоније „Јесен у Сириничкој жупи“. Истиче да је она временом прерасла у колонију уметности која окупља бројне младе уметнике.
„Ја сам са још неким колегама, после неколико година, поново покренуо Ликовну колонију ’Јесен у Сиринићкој жупи’. Више се не базирамо само на ликовности, већ је заступљена свака врста уметности. Имамо Јелену Поповић са поезијом, Александру са хором, и драго ми је што је то добило неку другу врсту приче. Захваљујући тој колонији, сваке године имамо све више младе деце заинтересоване за уметност. Сваке године имамо три до пет студената на Факултету уметности, јер је Жупа веома инспиративна. Овде је све лепо за једног уметника. Имамо све што нам треба, камен , дрво, реку. Замислио сам то тако да није само ликовна колонија, већ колонија уметности. Јесен је овде веома лепа. Имамо шуму која у то доба добије педесет нијанси, и то је оно што нама уметницима треба“, казао је Ристић.
Док природа свакодневно нуди нове мотиве и инспирацију, скулптуре Бранислава Ристића остају траг једог времена, простора и човека који своју љубав према уметности претвара у дела.
Извор: Косово онлајн