Фестивал ране музике „Медимус“ одржан је 11. пут у Призрену.
„Оно је мој оџак“, каже Маја Јовановић у насељу Поткаљаја у Призрену. Стоји негде на пола пута између своје куће и цркве Светог Спаса. Са својим супругом и породицом живи у Сушици код Грачанице, а у дому у ком је рођена живе, бесправно, неки други људи.
„Много је стрмо и клизаво“, говори док јој се кида дах. Јасно је да није од стрмине и да ту где је одрасла не може бити клизаво. Гази по каменим избочинама призренске калдрме и по сопственим ожиљцима, иде на Међународни фестивал средњовековне музике „Медимус“ који се одржава у атријуму цркве Светог Спаса.
Она и њена породица нису пропустили ни један минут овог фестивала. Слушају и гледају уметнике из разних земаља света, као да им од тога зависи све, као да од тога што ће они бити ту зависи судбина Призрена.
Да ли судбина једног града може зависити од сећања његових бивших становника? Имају ли музика и уметност снаге да врате његов живот и енергије? Да ли ови страни уметници разумеју чворове цивилизацијских сукоба у овом лепом граду?
„Покушавам да током извођења осећам сукобе. То су супростављена осећања: бити заљубљен и не бити заљубљен, осећати љубав и не осећати љубав“, каже Клеменс Мелкнер из ансамбла „Аналгион“.
Живојин Ракочевић
Ова група младих људи на старим инструментима и својим гласовима оживљава лепоту у Призрену коју ретко ко види. Долазе из Немачке, из Сједињених Америчких Држава, специјалисти су за реконструкцију вокалне музике раног средњег века и раде на споју њених ритуалних аспеката са изражавањем текста.
Међу зидинама и поред цркве коју је 1330. подигао српски властелин Младен Владојевић наступио је и Ансамбл „Леонес“ са двојицом професора из Швајцарске, Марком Левоном и Батистом Романом.
„Камен је светиња, осећају звук и уметнике и у том тројству се добија чудесан амбијент који само уметност може да пружи“, каже проф. др Дарко Карајић уметнички директор фестивала „Медимус“.
„Од овога више не може“, рекао је представљајући ове сјајне уметнике.
Ове музичке свечаности прате и пропратни програми, а двојица професионалних фотографа Ел Гвојос и Дарко Страхињић имали су у галерији Клуба уметности „Призрен“ ретроспективу претходних десет година манифестације.
Др Александра Новаков, секретар Косовско-метохијског одбора Матице српске, приредила је публикацију о фестивалу на српском и енглеском језику.
Пет швајцарских војника КФОР-а у маскирним униформама пажљиво прате програм испод звоника који се налази на високим стубовима. У 21 час призренски мујезини са минарета бројних џамија имају свој тренутак. Медимус стаје на пет минута, па опет крећу композиције.
Други дан фестивала је припао групи „Мантикора“ из Напуља. Ђузепе Франа на лаути, вокали Симона Гато и Енеа Сорини и флаутиста Алесандро де Каролис имали су један од најбољих наступа у протеклих једанаест година фестивала.
Њихова интерпретација ране музике завршена је једним од најдужих аплауза који се чуо међу зидинама овог чудесног амбијента на врху града Призрена.
„Од ових композиција, до дана данашњег, Италија бољу музику није имала“, каже пола у шали Ђузепе Франа.
„Ови призренски дани показали су нам да смо на правом путу и да уметност нема препреке, нема питања и проблема које не може решити. Били су нам гости из свих крајева, а посебно је важно што садашњи и бивши грађани Призрена препознају „Медимус“ као део себе и завичаја“, изјавио је за „Политику“ директор фестивала Бојан Бабић.
Он заједно са Удружењем пријатеља Светих Архангела, Домом културе „Грачаница“, Клубом уметности „Призрен“, Епархијом рашко-призренском, братством Манастира Светих Архангела и Богословијом организује сваки детаљ манифестације.
„Имам утисак да се све споји у једну тачку која се зове лепота“, каже глумица и новинарка Драгана Ковачевић Ракочевић која годинама води програм у Светом Спасу.
Покровитељи „Медимуса“ су били Министарство културе Републике Србије, Канцеларија за Косово и Метохију, а пријатељи фестивала су Телеком Србија, Факултет за хумани развој и браћа Мирчић из Младеновца.
Извор: Политика/Живојин Ракочевић