Од моштију првог српског кнеза и светитеља Јована Владимира, преко средњовековних градова у којима су столовали наследници српских владара, до готово заборављених гробова и споменика који сведоче о страдању српске војске током Великог рата – трагови српске историје у Албанији и данас одолевају зубу времена. Скривени од погледа јавности и ван уобичајених туристичких рута, чувају сећање на векове заједничке прошлости и догађаје који су обележили историју српског народа.
Трагови српске историје у Албанији и даље постоје, али их мало ко посећује. У манастир надомак Елбасана, где почивају мошти првог српског кнеза и светитеља Јована Владимира, верници из Србије долазе махом за празник.
„Заиста ћу понети лепе утиске одавде и надам се да ћу се вратити с обзиром на то да нисмо далеко“, каже једна од посетитељки.
На десетак километара од Скадра налази се некада један од најважнијих средњовековних градова Немањића, потом Балшића, Лазаревића и Бранковића – Дриваст. У време када је Скадар био српска престоница, у њему су столовали престолонаследници.
Бојан Поповић, директор Музеја фресака у Београду, каже да је свакако тачно, и да се ту сви историчари слажу, да су сви већи градови у Албанији били насељени и романским и грчким становништвом, али и Албанцима и Србима.
Иако нису у туристичким понудама, многи споменици културе у Албанији, па и манастир Светог Јована у Раш-кули надомак Скадра, представљају драгоцено сведочанство о вековима испреплетаних судбина и суживота на том простору.
Хелидон Соколи, директор регионалне дирекције Министарства културе у Скадру, истиче да је документовано да је два века постојала словенска заједница која је обављала обреде по источним обичајима у том манастиру.
„Чак и данас, у неким од села у близини цркве, имамо словенско становништво у три-четири села, било да је српско или црногорско, који вековима живе на тим просторима“, наводи Соколи.
У Скадар се некада улазило и са реке Бојане, на чијој се обали налазила трговачка лука, царинарница и Манастир светог Сергија и Вакха који и данас одолева зубу времена. У њему су током 11. и 12. века сахрањена четири српска краља из лозе Војислављевића.
Др Едмонд Маљај из Истраживачког института Албаније каже да тих гробова више нема јер је река учинила своје и изазвала многе ерозије.
„Познато је да је манастир обнављан 1290. године. То знамо по два камена који показују да је у његову обнову уложила краљица Србије Јелена, затим имамо још једну реконструкцију у 14. веку од њених синова Стефана Драгутина и Стефана, односно Уроша Другог“, објашњава Маљај.
Споменици и гробови који данас постоје у Албанији заборављени су или остављени.
Међу њима су једини очуван споменик подигнут српским војницима током Великог рата и гроб владике рашко-призренског Серафима, интернираног током Другог светског рата.
Извор: РТС