У Патријаршијском двору у Београду је одржана седница којој је председавао патријарх Порфирије, а била је посвећена патријарху Павлу, који је умро на данашњи дан пре 15 година и који је, како је рекао, испунио сваку реч апостола Христових и усвојио сваки подвиг Цркве Христове.
Седница је почела служењем помена током којег је патријарх Порфирије поручио да је патријарх Павле оставио за собом неизбрисив траг у срцу сваког човека који је имао прилику да се са њим сретне, да чује његову проповед, да прочита неку његову мисао.
,,Сигуран сам да се патријарх Павле и данас моли за свој народ, а због његове скромности и смирења, зато што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок љубави Христове, дубоко верујем да Господ чује и прихвата његову молитву за свој народ“, навео је патријарх Порфирије и додао: Вечан му спомен и Царство Небеско!“.
Патријарх Павле је преминуо на данашњи дан пре 15 година. Рођен је 11. септембра 1914. године, као Гојко Стојчевић, у славонском селу Кућанцима код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка. Нижу гимназију је завршио у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године.
За време Другог светског рата био је вероучитељ у Дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујну. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру. После искушеништва замонашен је 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле.
Од 1949. до 1955. године био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. У чин јеромонаха рукоположен је 1954. године. постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године. За Епископа рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије га је хиротонисао септембра исте године у београдској Саборној цркви. У трон Епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године.
У Епархији рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје епархије, а посебно се старао о Богословији у Призрену, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор извео је велики број покољењâ нових посленика на њиви Господњој.
,,Као архијереј на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији“.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве га је изабрао 1. децембра 1990. године за 44. по реду првојерарха Српске Православне Цркве. У недељу, 2. децембра 1990. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је у трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских, а 22. маја 1994. године у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији.
У време патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994. године, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001. године, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године. Патријарх Павле се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен.
Патријарх Павле је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са бројним црквеним представнима од патријарха цариградског до патријарха московског и целе Русије Алексеја ИИ, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом александријским и све Африке Петром ВИИ и другим поглаварима помесних православних црква.
Септембра 2006. године отворио је заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке цркве, чији је домаћин био Београд. Посебно се трудио за исцељење црквеног раскола у некада БЈР Македонији. У сусретима са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукобâ.
За велики допринос богословској науци, Богословски факултет СПЦ у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља, саопштено је из СПЦ
У вечност је испраћен пред храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, уз учешће поглаварâ или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке Цркве, Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског савета цркава и Конференције европских цркава, као и Исламске заједнице и Јеврејске заједнице. Испраћају и сахрани, 19. новембра 2009. године у манастиру Раковици надомак Београда, присуствовао је и велики број грађана грађана Београда и целе Србије.
Извор: Танјуг