Драгана Србљак из Гораждевца, једна од рањених у пуцњави на Бистрици 2003. године, не верује да ће се сазнати истина о догађају који јој је променио живот. Истиче да јој све теже пада да говори о томе и у једном тренутку одлучила је да не даје изјаве за медије зато што додатно отвара ране, прича сваке године исто, а ништа се не мења. “Ипак, у неком тренутку сам помислила да не треба да ћутим због оних који су пуцали, због тих монструма, јер не знам коју бих другу реч употребила. Да им бар 13. август сваке године буде опомена за оно што су урадили”, каже Србљак.
Готово 100 хитаца испаљено је на децу која су се купала на реци. Један младић и један дечак су страдали, четворо деце је рањено. Међу њима је била и тада тринаестогодишња Драгана. Три метка у нози оставила су трајне последице – скочни зглоб оштећен јој је 80 одсто.
„Сећам се свега. Другарица и ја смо замениле папуче у путу јер су њене биле велике. Журиле смо и трчале као да нас нешто тамо чека, да нисмо трчале не бисмо ни стигле у време пуцњаве. Она је отишла да се купа, ја сам кренула по своје папуче и само сам пала. У том тренутку оглувим и занемим скроз од пуцњаве. Пала сам на пут којим су морали сви да прођу и побегну, али никог нисам видела. Касније кад сам истраживала, то је траума, то је уствари залеђеност. Наш мозак препознаје да ће се нешто десити и мисли да у стању залеђености може то да избегне. И пошто је мени и данас та траума залеђена, сада знам због чега сам ја то свима препричавала као да је неки филм, а не као да сам ја то доживела“, рекла је Србљак у КОнтексту.
Каже да Бистрица која у Гораждевцу раздваја Србе и Албанце никада није била безбедна, али да је било једино место на коме су деца могла да се рахладе током лета. Иако су јој родитељи бранили да борави на реци, објашњава зашто се тог дана нису бунили.
„За ове 22 године ником нисам јавно испричала. Дан пре него да се десио злочин на Бистрици, мама је отпутовала у Острог где сања сан како маса људи јури за својом децом. И у једном моменту је неко хвата за руку и каже јој ‘госпођо, склоните се, бар су ваша безбедна’. Мама се зором вратила из Црне Горе, пуцњава је била у један сат поподне. Дошла је мирна и спокојна због сна и само ми је рекла да идем и да се вратим до ручка“, сећа се.
На реци је била и Драганина старија сестра са тадашњим момком, данашњим супругом, који је први скочио у помоћ.
„Ја, како сам пала и како се метак окретао кроз пету, скочни зглоб, он је тако закуцавао моју ногу у земљу. И тако је прштала крв на све стране. Ја сам била крвава цела. Зет ме је носио док нису наишла прва полицијска кола. Ту ме је оставио и кренуо да друге спасава. Сестра је била поред њега и нажалост све то видела. Њен најбољи друг Иван Јововић је преминуо, био је иза мене. Ја се сећам његовог крика кад је пао. Још један дечак Пантелија Дакић је, такође, страдао“, каже Србљак.
Пут до болнице, сећа се, био је дуг и тежак.
„Ни данас ми није јасно да се тог дана смењивала војска, да сателити нису снимали. Возило Кфора је било на улазу у село, на средњи села, поред цркве, поред школе, поред реке. Тог дана није било никог. Одвозе ме у италијанску базу, где смо иначе лечили, рекли су да нема лекара. Одлазимо до пећке базе, међутим, Кфор препречује пут и каже да нас вози у пећку болницу где су албански лекари. Стављају ми гипс на прострелну рану иако сам крварила. Пантелија Дакић је у исту болницу дошао жив, а касније су његовом оцу саопштили да му је син преминуо. На инсистирање моје мајке, отишли смо у митровачку болницу где сам стигла у последњи час. Лекари су рекли да ме је од смрти делило 10 минута“, рекла је она.
Уследиле су године терапије која траје и данас. У међувремену, Драгана је завршила студије психологије на Филозофском факултету у Северној Митровици, али се у потрази за послом преселила у Београд где живи и ради од 2016. године.
„Нажалост, нисам успела да се бавим психологијом јер, пре свега, себе нисам излечила. Покушала сам да радим у школи са децом. Међутим, како да са децом ради и да им помаже неко ко ни себи није помогао. Могу да кажем да сам побегла из те школе. Нисам отишла, него сам побегла и питала сам се шта ми ово требало. За време студија сам радила у апотеци и заволела сам тај посао. Вратила сам се апотеци и радим као фармацеутски техничар. Оно што је битно је да радим оно што волим, али нажалост, због мојих повреда не могу да стојим баш цело радно време. Тако да сад тражим неко ново решење“, каже Србљак.
Говорећи о одрастању у Гораждевцу, о животу пре трагедије која је обележила живот тог метохијског села, наводи да је, иако је било ратно стање, било забавно. „Зато што ми као деца не размишљамо као одрасли шта значи тенк поред ког пролазим кад идемо у школу. То је мени било забавно. Шта значи авион који пролази нон-стоп? Шта значе жице око нас? Италијански војници су се стално трудили да нас анимирају, да нам сваки дан буде забаван. Организовали су журке, за Нову годину доносили поклоне“.
Када јој недостаје снаге и стрпљења, Драгана се сети речи своје мајке да неће отићи из Гораждевца чак и ако се деси Хирошима.
„Размишљала сам о томе колико смо ми са Косова предодређени да будемо толике жртве, мислимо да морамо да прођемо кроз све што нам се дешава. Не желим да верујем у лоше, не желим да верујем да ће повреда да ме саботира у даљем животу, имам снаге да се и даље борим са физикалном терапијом”, поручује Србљак.
Ипак, не верује да ће се сазнати истина о догађају који јој је променио живот. Случај је затворен 2010. године због недостатка доказа.
„Рекли су ми да се дешавало да после неколико година људима проради савест, да се појаве и признају кривицу и тако даље. Ја сам од старта изјављивала да верујем у Божју правду, верујем у Бога“, закључује Србљак.
Извор: Косово онлајн
