Све надлежне институције, свака држава, међународна невладина организација, сваки медиј мора да осети страх косовских Срба од употребе матерњег језика. Мора да види огромну дискриминацију која се на том пољу дешава и да схвати да, иако се у свим документима каже да су српски и албански равноправни језици, то апсолутно не важи, каже Живојин Ракочевић, новинар и књижевник из Грачанице.
Он за Косово онлајн указује да се о угрожености српског језика на Косову јако мало прича.
„Ако постоји савршена угроженост на Косову и Метохији, онда је то угроженост нашег језика. Нема никога од нас који живимо на Косову и Метохији ко се бар једном недељно не запита: ‘Смем ли да кажем нешто на свом језику?’ Наш језик у нама самима је толико уплашен, угрожен и толико нестаје да је то застрашујућа ситуација. Језик је средство идентификације и ми се налазимо у оној несрећној позицији у којој ви издајете сопствени језик јер гледате како се према вама понаша полицајац, чиновник, како се понаша продавачица, неко на улици, ако говорите свој матерњи језик. Осуђени смо на страх од употребе матерњег језика“, наводи Ракочевић.
Коментаришући препоруку Савета за српски језик упућену Влади Србије да се код Унмика и других међународних институција интервенише како би се на простору Косова заштитила ћирилица, Ракочевић каже да је свака акција која се предузме драгоцена, јер пружа сигурност за децу која се на улици плаше да кажу „Добар дан“.
„Свака реч која охрабрује постојање српског језика на Косову и Метохији и одузимање тог страха који се 25 година купи у овом народу је драгоцена. Унмик је на почетку своје мисије одлучио да заштити макар имена места, да уведе обавезну употребу и на албанском и на српском језику, неки чиновници су пробали да нешто ураде, али све се то срушило и све је остало љуштура. Сада је Унмик љуштура љуштуре. Његова моћ је готово никаква, а друге међународне организације жмуре над свим тим. Први пут у историји овог простора реч српског језика је постала окидач да нестанете“, истиче Ракочевић.
На Косову се, каже, током година догодило на хиљаде преименовања места, па је тако уписивање у мапе „Елез Хана“ уместо Ђенерал Јанковића, била „велика национална победа“.
„Ако кажете Метохија, ви сте избачени из живота. Ви више ништа не можете урадити овде. И ко зна шта ће следеће смислити администрација да вас осуди, јер када осуди ваш језик, осудила је вашу најдубљу интиму, ваше најтајније мисли, ваше право да говорите матерњим језиком. Огромна већина нас не зна, рецимо, француски, али нико у Паризу не страхује од тога што не зна француски језик. Овде ми страхујемо јер нам се каже: ‘Ви морате говорити албански’. Вама полицајац на неком прелазу каже: ‘Ово је Косова, ти мораш да знаш албански’, а ви плаћате порез и тај полицајац прима плату да каже ‘Добар дан’ на српском језику. То је врло дубока тема која захвата најинтимније психолошке језичке слојеве и онај банални, друштвени, свакодневни, прости живот који каже: ‘Да ли да уђем у ову продавницу, узмем и ћутим или да нешто кажем на свом матерњем језику’“, наводи Ракочевић.
Извор: Косово Онлајн
