Данас се навршава 26 година од сукоб снага безбедности СРЈ са припадницима ОВК у селу Рачак, у општини Штимље на Косову, који је искоришћен као повод за НАТО бомбардовање тадашње СР Југославије два месеца касније, а на основу извештаја верификационе комисије ОЕБС-а на чијем челу је био Американац Вилијем Вокер.
У извештају се тврдило да су у Рачку убијени цивили упркос бројним доказима који су говорили другачије, а које је понудила југословенска страна.
Сукоб снага безбедности са припадницима ОВК у селу Рачак почео је у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. године.
Чињеница да је село Рачак било велико упориште ОВК одакле су вршени оружани напади на полицију и цивиле, да је више лица убијено, довела је до полицијске акције, циљем разбијања и одстрањивања терористичке групе смештене у том селу.
Пошто је антитерориштичка акција успешно изведена, Вилијам Вокер, тада прва личност Верификационе мисије ОЕБС на Косову, инсистирао је да се у селу Рачак догодио „масакр недужних цивила“.
Била је то неоснована оптужба која је имала за циљ да се, пред светском јавношћу, оправда предстојећа, одавно планирана, војна агресија на Србију, односно СРЈ.
Вилијам Вокер, званично дипломата САД, уочи доласка на дужност на Косову руководио је Прелазном администрацијом УН у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему. Претходно, био је познат по мутној улози у Латинској Америци, такође под маском дипломатског представника.
У области Рачка, односно шире Штимља деловала је 161. бригада ОВК. У зони њеног дејства од јула 1998. до јануара 1999. убијене су 24 особе, а 25 је рањено. Жртве су били припадници Полиције Србије, Војске Југославије, као и цивили.
Само од октобра 1998. до средине јануара 1999. терористи ОВК на простору Штимља убили су Синишу Михајловића, Назмија Алурија, Сашу Јанковића, Ранка Ђорђевића, Светислава Пешића, као и цивиле Енвера Гашија и Мифтара Ресенија.
Непосредан повод за полицијску акцију у селу Рачак, 15. јануара 1999. било је убиство полицајца Светислава Пржића 10. јануара и тројице његових колега два дана раније.
После извесних одлагања полицијска акција је уследила у раним јутарњим сатима 15. јануара. Претходно је установљено да се цивили не налазе у селу.
Током акције, све време су били присутни и посматрачи Верификационе мисије ОЕБС на Косову, и медија, и то Ројтерса и Асошијетед преса.
У селу Рачак, у кући Мустафе Мехтија, био је смештен штаб ОВК. Постојало је уверење да се у селу налази око стотину припадника ОВК. У Рачку је постојала мрежа припремљених ровова као и импровизовани бункери.
У акцији је учествовало 135 полицајаца, углавном припадници Посебне јединице. Заповедник је био Горан Радосављевић познат као Гури.
Припадници ОВК позвани су на предају, пре напада.
Припадници ОВК, осим стрељачким наоружањем, дејствовали су минобацачима и ракетним бацачима.
Борбе у селу окончане су око 15.00 часова, пошто је локана група ОВК разбијена. Заплењено је оружје, аутоматско стрељачко оружје, два митраљеза, ручни бацачи, бомбе, мине, муниција.
Полиција се пошто је операција успешно окончана повукла из села. Била је то кључна грешка.
Око 13.00 часова наредног дана, 16. јануара, у Рачак улази Вилијем Вокер. Убрзо, после разговора са локалним првацима ОВК, који су се очигледно вратили у село пошто се полиција повукла, он присутним представницима медија износи тврдњу да су у Рачку страдали цивили.
Истовремено, државном истражном тиму Србије онемогућен је улазак у село.
Истог дана, у 17.00, Вокер на конференцију за медије у Приштини, у средишту ОЕБС изјављује да се у Рачку „догодио масакр“, као и да је посматрачка мисија избројала 45 тела жртава.
Наредног дана, недељу, 17. јануара, припадници државног истражног тима Србије, укључујући истражног судију Даницу Маринковић, поново покушавају да уђу у Рачак, како би била обављена стручна истрага. Приступ им је поново онемогућен.
Државни истражни тим је тако истрагу почео тек у понедељак, 18. јануара. У село су ушли око 14.00. Претходно, полиција је била приморана да поново, под борбом, заузме село како би приступ истражитељима био омогућен.
Посмртни остаци страдалих пронађени у џамији, пренети су у Приштину ради обдукције.
Борбе у околини села су настављене и сутрадан 19. јануара. Тада је убијен заменик командира полиције станице Урошевац, а двојица полицајаца су рањени.
У Приштини, истражитељи идентификују 37 лица. Порекло три особе није разјашњено, претпоставља се да нису били муслимани.
Међу страдалима била је и једна женска особа, кћерка заповеданика ОВК која је такође учествовала у борбама.
Парафинске рукавице показале су да су готово сви користли оружје.
Сви погинули страдали су дејством ватреног оружја, такође није било трагова другачијих дејстава над њима.
Тим патолога из Финске којим је предводила Хелена Ранта, истрази се прикључио неколико дана касније.
Она је оспорила ваљаност методе парафинске рукавице, као застарео.
Коначно, налази патолога из Финске нису се битно разликовали од налаза тима из Србије, када је реч о узроцима смрти страдалих.
Ипак, приликом конференције за штампу коју је држала у Приштини 17. марта, у просторијама ОЕБС, Ранта је употребила термин „злочин против човечности“ избегавши одговор на питање како су страдали погинули? Како је рекла, жртве су били цивили, ненаоружани, пошто „у џеповима нису имали муницију“.
Свега неколико дана потом уследила је агресија НАТО на Србију, односно СРЈ.
Како је познато, агресија је била потпуно припремљена још последњих месеци претходне 1998, када се чекало само наређење за напад.
Савет НАТО је одлуку о убрзаним припремама напада на Србију (СРЈ) и размештању трупа у граничним областима, донео на затвореном састанку 2. јула 1998.
Претње да ће уследита напад снага НАТО на Србију, постојале су од самог почетка кризе на простору бивше Југославије, од раних деведесетих.
Агресија је била пропарећена својеврсном хистеријом у јавном дискурсу западних земаља. Тако је Бил Клинтон, председник САД, новинарима 19. марта говорио о „деци и женама покошеним рафалима након што су приморани да клече у прашини“.
Медлин Олбрајт, државни секретар САД, највероватнији архитекта агресије на Србију, тврдила је медијима да се у Рачку „догодио масакр“, да су „десетине имале пререзане гркљане“.
Тони Блер, премијер Британије, у Парламенту је изјавио да је „масакр у Рачку“ довео да потребе бомбардовања СРЈ.
Хелена Ранта, челник финског тима патолога, годинама касније није крила да је била изложена грубом притиску Вилијама Вокера, због како се изразио „недовољно убедљивог језика“.
Посебан показатеља јесте чињеница да је Трибунал за бившу Југославију у Хагу, иако је првобитно потенцирао случај Рачак, од њега убрзо одустао.
Извор: Танјуг
