У селу Рудице, у близини Клине, остало је двадесетак Срба који су, након што су протерани 1999. године, а куће им спаљене, одлучили да се врате и живот наставе на својим имањима.
Куће Срба у селу Рудице 1999. године спаљене су до темеља, а након вишегодишње селидбе по Косову, али и централној Србији, они најхрабрији донели су одлуку да се врате родном крају, међутим, нису очекивали да по повратку неће моћи да препознају село и имање.
Међу њима је и 65-огодишња Ратка Дашић, која се присећа да је њеном супругу, када је дошао први пут у село након 1999, позлило од призора који је тамо затекао.
Да није било комшија, не би ни знао где му је била кућа, од које су остале само степенице и темељ.
„Када је то видео, мом мужу је било лоше. Само је рекао – ‘Боже мој, да не знам где ми је кућа’… Двоспратница је била“, каже за Косово онлајн Ратка, која у селу живи са кћерком и двоје унучад Анастасијом која је осми разред и Луком који похађа шести ратред.
Кућу су им, ипак, направили и Дашићи су се вратили.
„Дошли смо у своју кућу, своја кућа-своја слободица. Када сам дошла. било ми је необично, осећала сам страх, нисам знала где идем и шта радим, али после су дошли и унуци и сада је другачије, лепше“, истиче Ратка.
Живи се солидно, каже и присећа се како је некада било.
„Раније је било баш доста Срба, не могу да кажем тачан број, али је било доста и боље се живело, али сада, после рата… Хвала свима који су нам помогли, дали, учинили, али се стварно тешко живи, како се мора. Пре рата ми се свиђало, било је игранки, имали смо где да изађемо, сада је тешко. Душа ме боли, немамо шта да видимо, да изађемо, нема ништа“, наводи она.
Да није рођака Дашића који живе у близини, Ратка да не би имала са ким кафу да попије. „Дружим се са снајком, братом, хвала Богу што их имам, без њих не бих могла да опстанем, јер немаш са ким да се дружиш. Додуше, ни комшије нам нису лоше, не дирају нас, лепо се дружимо, долазе код нас, ми идемо код њих, нема проблема“, додаје она.
Дашић каже да се у трговну иде у околна села Жач, Исток, Клину што се не може без аутомобила, међутим, сигурна је да никада не би отишла из родног села.
„Једино када бих морала. Ја волим овде да живим, мени су срце и душа овде. Србија није лоша, али тамо немамо од чега да живимо, јесте да ми син ради, али не би могао да нас издржава све. Он има тамо жену и дете, није лако. Мене вуче овде, где ми је муж био ту и ја. Нисам га оставила самог никада и не бих га оставила“, прича она.
Наташа из Трстеника упознала је Ивицу Дашића у централној Србији где је боравио након што је избегао са Косова и одлучила је да се уда за њега. Упорна је била, како истиче, да се врате у Рудице, где и сада живе са троје деце.
„Желела сам да поврати своје, да дође овде да живи и била сам упорна толико да се преко хуманитарних организација пријавимо за долазак на Косово и Метохију. Успели смо у томе, 2011. године нама је направљена ова кућа и од тада смо овде. Добили смо кућу од 45 квадрата. У то време нас је било четворо, јер у међувремену смо добили и ћеркицу. Она је имала годину дана када смо се вратили овде. Почели смо живот од нуле. Нисмо нигде ништа имали, после неког времена супруг је дошао, придружио нам се, а онда смо почели живот из почетка. У почетку је било јако тешко, али захваљујући манастиру Високи Дечани, који нам је много пута изашао у сусрет и помогао нам, некако смо опстали“, прича Наташа.
Опстанак без помоћи манастира Високи Дечани, Канцеларије за КиМ и локалних власти није био могућ, напомиње она.
„Посао сам добила 2017. или 2018. године, захваљујући Божидару Шарковићу, као герентодомаћица. Тада смо мало ‘прогледали’, јер до тада нисмо били запослени ни ја, ни супруг, живели смо од социјалне пмоћи и дечијих додатака. Деца су била мала, па нисмо имали неке велике захтеве и луксуз“, прича ова храбра жена.
Двоје деце Дашића школују се у Северној Митровици, а најмлађи син у Осојану.
„Ја сам задржала тај посао, радим, добро је… Сада могу да живим, мало су плате повећане. Имамо обавезе према деци, али имамо и стрепњу. Због сва дешавања на северу смо у страху, дотиче нас јер су нам деца горе. Некад деца не смеју да изађу на улицу, због полиције и свега што се дешава, али надамо се да ће бити боље“, истиче Наташа.
Дашићи се баве пољопривредом.
„Овде живимо од пољопривреде, и плате, своје производе носим на пијацу у Косовској Митровици, некада дођу и Албанци и Срби у кућу, купују. Држим кокошке, продајем домаћа јаја, имам пластеник, поврће, воће. Боримо се и остајемо овде. Борили смо се за ово, и овде ћемо да останемо. На нашој смо очевини, дедовини“, наводи Наташа.
Рудице, ако се узму у обзир околна села, место је са највише деце. „Срећа је да у нашем селу има мало више деце, па се друже међусобно. Али, већином немају где да изађу, немају бисокоп, позориште. Деца у Митровици некада иду у позориште, биоскоп, али најмлађи не, њему је игранка код куће, по песку са играчкама, или уз игрице на телефону“, признаје Наташа.
Родитељи морају свакодневно да одводе децу у Осојане, у школу, и врате их по завршетку часова.
Лука Дашић каже да би волео да има више деце у селу, али је, додаје, „и овако добро“.
„Дружимо се, возимо се, играли смо и фудбал пре… Било би боље да има више деце, боље је када нас је више и можемо више да се играмо“, наводи Лука.
У селу Рудице је пре 1999. године живело више од 100 Срба, сада их је 23-оје, од тога осморо деце.
Извор: Косово онлајн
