С јесени, у српским домаћинствима на Косову почињу обавезе око припрема за предстојећу зиму. Купује се огрев, домаћице остављају зимницу – туршију, купус, ајвар, џемове и слатко, а домаћини се скоро сваке године такмиче чија ће ракија ове године бити боља. Квалитет овог националног пића, најчешће зависи од квалитета воћа и родности године коју полако остављамо за собом.
Један од домаћина, Миладин Милентијевић из села Рударе, надомак Звечана каже да читав процес прављења ракије почиње заправо бербом воћа. Тада се, како каже, цела породица окупља, како би се посао брже завршио, а ако је година родна, неретко зове и мобу у селу.
„Стављамо воће у кацу, да проври, а кад проври стоји и до 21 дан. Након тога ставимо да се пече у казан. Када печемо у казану, који има 120 литара, ракија иде кроз лулу, па кроз табарку у лонац. Тера се до 10 гради највише, а после ми то скупљамо и препечемо у љуту ракију“, рекао је Милентијевић за Косово онлајн.
Та љута ракија, како наводи овај домаћин, добро дође када су весеља, поготово рођендани, јер се тада највише пије и наздравља.
„Пијемо и чајну ракију, па запевамо када можемо на весељу“, додаје он.
Истиче да, иако је шљива први избор воћа за израду домаће ракије, у „веселој машини“ се неретко нађе и јабука, крушка или грожђе, а то најчешће зависи од тога ко шта узгаја.
„Мека шљива нам изађе до 28 литара, а после за љуту колико оставимо, али зна и до 20 посто мање да изађе из казна. Од гостију нам зависи колико нам годишње залихе трају. Ако има весеља и ако увече комшије дођу да поседе и да попију… Мени до 150 литара годишње оде најмање, некоме можда и мање или више“, поручује Милентијевић.
Он је овом приликом, поред казана у којем се пекла ракија, запевао народну песму посвећену овом неизоставном пићу у сваком домаћинству широм Балкана.
„Ој ракијо десетко,
школо моја осмолетко,
ој ракијо, десет гради,
срце моје сад проради“.
Извор: Косово онлајн
