Грачаница: Трибина и изложба фотографија „Погром 17. марта 2004 – Награђени злочин“

Учесници трибине су са научне стране, покушали да одговоре на кључна питања узрока, размера и последица Мартовског погрома и укажу на потребу проучавања једног од највећих злочина наше савремене историје.

Изложба фотографија, од којих су неке обишле читав свет, приказује феномен зла и на угрожене тачке страдања.

Професор на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици Владан Виријевић каже да је Мартовски погром догађај који се веже за културу бола.

„Оно што се догодило 17. марта 2004. године, односно оно што је претходило и што је створило једно плодно тле за тај стравични погром се у историјском смислу може упоређивати, и може мерити, са Вартеломејској ноћи из 1572. године, са Ноћи дугих ножева у нацистичкој Немачкој 1938. године, или пак са далеком трагичнијој, по обиму разарања и страдања, Кристалној ноћи“, рекао је Виријевић.

Мартовски погром је, према речима професора Виријевића, тренутак који је последица клијања једног семена и реализацији једног процеса који није ад хок момента, или тренутка.

„Ово је последица једног дуготрајног процеса који је кренуо, можемо слободно рећи, још од конституисања прва Призренске лиге 1878. године и имао је своје фазе у различитим политичким, идеолошким и друштвено економским околностима током читавог периода краја 19. века, током читавог периода 20. века и видели смо његов епилог на почетку 21. века“, рекао је професор Виријевић.

Истарживач – сарадник Института за политичке студије у Београду, историчар Стефан Радојковић говорио је о погрому из перспективе међународног односа и истакао да је од тог тренутка тема независности стављена у први план.

„Од 1999. године, па до 2003., тема независности и уопште преговори о статусу се спомиње, али још увек је негде на маргинама. Она је ту негде у етру, дешава се, није да је нема, али просто није на челу свих тих расправа. То је оно што мења Мартовски погром. У том тренутку се дешава нешто што су два представника Унмика, која су била овде, и која су изразито кртички настројени према Унмику, њих сам намерно користио, а ти су Лаин Кинг и Вајт Масон, они кажу да постоји нешто што се у дипломатским круговима звало `албански вето`, а то је била метафора за насиље. Шта не можете да постигнете дипломатским, институционалним радом, ви ћете то прогурати екстремним насиљем“, рекао је Радојковић.

Албанци су, према речима Радојковића, у том тренутку схватили да насиље покреће на акцију међународну заједницу.

„Међународној заједници је требало негде око годину дана, ако се ово десило негде у марту 2004. године, њима је требало негде до пролећа 2005. године да схвате шта им се десило. То је била траума за њих, они су доживљавали терористичке нападе, није то њима било непознато, али овакав талас насиља да је погодио директно њихова возила, њихове канцеларије, њихове предстваника, ту мислим на УН полицију, припаднике Кфора, док се нису појавили припадници САД Кфора, док нису полетели из Напуља, Чаглавица је могла да падне, јер ови остали нису могли да задрже то како је требало“, рекао је Радојковић.

Директор Архива Косова и Метохије, историчар Марко Марковић каже да је тема исувише болна и осетљива за све Србе, а посебно за оне који су мартовски погром брутално доживели.

„Поред тога што је ова тема изузетно болна и осетљива, ова тема је изузетно важна и значајна и о њој се мора стално говорити. Ми смо као народ склони да често заборавимо те неке важне догађаје и да врло лако пређемо преко тога“, рекао је Марковић, додајући да младе генерације мало знају о 17. марту, додајући да 20 година након тог догађаја постоји историјска дистанца која омогућава да се јасно увиде неки процесе и догађаји, након што су се искристалисали.

„Ако кренемо са севера централног Косова, најпре од Приштине, можемо увидети да је у том Мартовском погрому у Приштини нестало и оно мало српског живота у том граду. Страдала је црква Светог Николе и страдала је зграда Ју програма где су живели Срби. Поред Приштине у великој мери страдало је и суседно Косово Поље, где је поред српских домова, спаљена српска школа, црква, болница. У таквој ситуацији када вам неко спали цркву, болницу, школу, какву вам поруку шаље. Не смемо заборавити када је у питању централно Косово страдање Липљана и Липљанаца, не можемо заборавити страдање људи у Бресју и поготову у Чаглавици која је била епицентар тих немилих дешавања“, рекао је Марковић.

Извор: Косово онлајн