Дигитална ера донела је прегршт позитивних промена у људској свакодневици. Информације су на клик од нас, комуницира се лакше, брже, послови се завршавају једноставније, лакше се склапају познанства….
Ипак, у последње време се све више пажње посвећује оним негативним последицама које се могу јавити уколико свим тим тековинама приступамо непажљиво, неконтролисано и неумерено.
Замислимо да у једном тренутку нека соларна олуја или неки непредвидиви гест космоса, направе збрку у том беспућу невидљивих и неопипљивих података и то проузрокује потпуни нестанак интернета на неодређено дуго, како ћемо реаговати?
Негде је први осећај који се јавља паника, потом несигурност, нервоза и најзад безнађе. Јер како ћемо комуницирати, учити, информисати се? Како ће свет знати да постојимо без друштвених мрежа које су као веза са драгим људима наш благослов, али уједно и наше проклетство ако у својој наивности поверујемо у ружичасте представе неких туђих живота и по правилу туђих радости и ужитака, за које смо, тако испада, само ми ускраћени.
И позитивне и негативне стране савремених технолошких достигнућа ми тек сагледавамо и иако је за медицину и психологију још увек рано да се јасно одреде према овим феноменима, ипак већ сада можемо јасно назрети како виртуелни светови утичу на ментално здравље. Ту посебну пажњу морамо посветити деци и омладини, рекла је гостујући у програму Радија Косовска Митровица, проф. др Јелена Минић, психолог и системски породични психотерапеут.
“Још увек немамо искуство. За неке раније догађаје и дешавања, имали смо искуство претходних генерација, па смо на њега могли да се позовемо. Ово је нешто потпуно ново и још се упознајемо са предностима као и са последицама” каже Минић.
Ипак, исто то искуство нас је научило да баш све што се да човеку у руке, он то може да употреби, али и злоупотреби.
“Тако и када говоримо о интернету и модерним технологијама, свесни смо бенефита. То је умногоме олакшало свакодневицу када је реч о комуницирању, плаћању, образовању, али са друге стране, све чешће видимо у свакодневном животу али и читамо у стручној литератури о злоупотреби интернета и о, за сада, познатим негативним ефектима” каже наша саговорница.
У овом тренутку, према њеним речима, доста пажње се посвећује лошем утицају претеране изложености телефонима и екранима на физички развој деце и младих, јер вишесатни пасивни положај и фиксираност погледа свакако су лоши.
Ипак и ово неколико деценија искуства је изгледа било довољно да се о психолошким ефектима може причати баш много…
Формирање слике тела и темпорална дезоријентација – проблеми број један
Када је о психолошком утицају реч, последице су бројне, али једну, психолози најчешће помињу – измењену слику сопственог тела. Та слика се формира у периоду одрастања, нарочито су осетљиви адолесцент.
“У том периоду, то формирање слике тела је нарочито осетљиво, јер је подложно разним утицајима. Та слика тела нарочито је угрожена у периоду адолесценције и нарочито је угрожена када млади посматрају та нека лепа фина тела, лепе дуге косе, изузетно чиста светлуцава лица, која захваљујући различитим филтерима на друштвеним мрежама се улепшавају, а у реалности то је потпуно другачије. Та слика тела је на великом удару друштвених мрежа то повлачи са собом самопоштовање, самопоуздање, измењену реалност” упозорава Минић.
Поред измењене слике тела, важно је знати да је можда и највећи проблем који се јавља код свих генерација тзв. темпорална дезоријентација или једноставније речено – губљење појма о времену. Сате и сате људи проводе на друштвеним мрежама, а да немају представу о томе колико је времена прошло, објашњава наша саговорница. Додаје да су на ову тему рађена и истраживања која су опет показала да је код деца и младих у огромном броју, временска димензија озбиљно пољуљана и то је велики проблем.
“Тај губитак темпоралне оријентације, тј. временске димензије, сматра се тренутно највећим проблемом. Временска димензија је негде директно везана за свест и за будност, везана је за присутност у садашњем тренутку”, каже Минић и напомиње да када то одсуство из садашњег тренутка потраје, оно оставља последице које ћемо тек сагледати.
О недостатку пажње: Нормализовали смо ненормално
Следећи проблем који је изолован јесте недостатак пажње код деце и младих. То је између осталог последица огромне количине информација које се тим неуролошким системима у развоју, саопштавају за чула прилично насилно, бучно, превише шарено, јако брзо и у краткој форми.
У тој информационој мећави, мозак не стиже да обради пристигле информације и оне се по принципу бујице, не задржавају предуго у мислима. Када смо томе изложени предуго и када “научимо” мозак да тако прима информације из света, онда постаје проблематично “убраздити” децу да нова сазнања примају на старомодан, систематичан, темељан начин. А само тако усвојено знање је дугорочно.
Визуелно – аудијалне технологије су опасна конкуренција родитељима и просветним радницима који су сви сложни – деци је јако тешко привући, а још теже задржати пажњу.
“Све што је дуже од неколико секунди, да не кажем неколико минута, за децу је напорно. Наш мозак има одређене капацитете да прима информацију и овде можемо већ да говоримо о сензорном насиљу, јер имамо превише информација, а наш мозак, физиолошки не може да их прихвати, а нити нам те информације требају. Да су нам требале, мозак би се кроз еволутивни развој, развио до те мере да их прими” каже психолог.
Минић подсећа да је и одраслима потребан огроман напор да се одупру примамљивим садржајима који друштвене мреже доносе. Напор је потребан и да бисмо признали себи колико су често ти садржаји најпростије речено глупи, а ми им придајемо велику пажњу и огромну количину времена.
Да постоји свест о проблему , доказује и развој интернет- детокс туризма, који подразумева одмор у подручју где нема интернет сигнала. Али са одраслима је лакше. Када је реч о младима, њима контрола теже иде, па ако то раде сви, и они ће.
“Нормализовали смо нешто што није нормално, а није нормално да нам је телефон непрестано у руци, није нормално да нас интересују баш све те ствари које се приказују на друштвеним мрежама. Критеријум нормалности је веома дискутабилан. Није нормално оно што већина ради” упозорава психолог.
Профилна вс. тагована или како наћи меру у филтрирању реалности
Друштвене мреже имају посебан утицај на ментално здравље свих генерација, али за разлику од зрелих људи, којима искуство живљења обезбеђује свест о животу као амплитударној смени доброг и лошег, млади су незаштићени пред ружичастим представама о туђим – по правилу – веома срећним, лепршавим, раскошним и безбрижним свакодневицама, које, убеђени су често, само њих заобилазе. Сви су богати, прелепи, нестварно згодни, успешни, срећни у везама, породичним односима, проживљавају нека нова егзотична, авантуристичка искуства, а са друге стране “само ја имам акне, мале груди/бицепсе, моји родитељи немају толико пара а ја немам среће у љубави и само ја никада нисам био/била у Грчкој….” Ударци на самопоуздање и самопоштовање су несагледиви…
Јако је важно, посебно за младе људе да знају да је друштвена мрежа простор пробраних тренутака у реалности, па чак и ти тренуци прођу кроз филтере.
“Ретко ко ће да стави реалну слику… Бар неки филтер ће да укључи, хватаће добар угао…. Човек је друштвено биће и жели да припада групи, да буде део племена. Али та група диктира одређена правила и онда људи да би били део те групе, раде најневероватније ствари да би били прихваћени. То је нарочито код младих изражено. Та припадност је групи је у периоду адолесценције много важнија него да припадамо породици или држави”објашњава Минић.
Подсећа да се у том периоду поимање себе и сопствене вредности, у потпуности мери степеном прихваћености у групи.
И код одраслих, формираних личности, напомиње наша саговорница, сусрет са реалношћу је често непријатан, али је јако важно за наше ментално здравље да умемо да се са њом суочимо и да је прихватимо – ја имам толико и толико година, изгледам тако и тако…
“Сусрет са реалношћу није нимало пријатан али јесте основа психичког здравља. То је реалност, то је чињеница и онда око те чињенице, градимо даље живот. Све друго је проблематично, води нас у нереалност, нереална очекивања… Што је јаз између те слике или објаве на друштвеној мрежи и стварног живота већи, већи је и проблем”.
Блага корекција слика које објављујемо, она доза корекције која не одступа превише од реалности је сасвим у реду, каже Минић, али ако нека дама филтером себе подмлади двадесетак година, онда иза тога стоји проблем прихватања неминовног протока времена, а у дубини се могу открити још неки проблем.
Дигитално насиље – виртуелни свет увреда, а патња је реална
Двадесетчетворочасовна изложеност наше личности друштву је главна карактеристика постојања у виртуелном свету. То виртуелно друштво је као и ово реално, поље пријатних искустава – уважавања, похвала, дивљења, али истовремено и простор у коме живе „дигитални насилници“.
„То виртуелно или дигитално насиље је можда још страшније од физичког насиља у реалном свету зато што су му дете или млада особа изложени 24 сата и нигде нисте сигурни. Оно је константно. Зато је важно кренути од малих ногу. Контролишите шта дете гледа и колико дуго проводи време и потребно је да се деца и касније млади уче да је то слободно можемо рећи лажни свет или макар не тако реалан, да их научимо да то што виде провуку кроз здрав разум и да та искуства поделе са родитељима, да се о томе прича… То би било идеално – ограничити време и разговарати“ поручује наша саговорница.
Кратко и јасно – ограничавајте време на време и комуницирајте, јер и……
Комуникација се мења – „зашто ћутиш?“ постаје „синовао си ме“
Друштвене мреже промениле су начин комуницирања међу људима и млади „разговарају“ у свету у коме су „синовање“, „лајковање сторија“, „тренутна“ сасвим уобичајени али веома речити елементи комуникације.
Мења се начин али и квалитет начина преношења информација, где млађе генерације културолошки девалвирају.
„Они који воле да се нашале кажу да се у погледу начина комуницирања, полако враћамо у пећине. Да од једног развијеног, богатог језика какав је наш српски језик, сада се сводимо на слова и симболе.Морамо признати да је то враћање на ниво пећинског човека“ сматра Минић.
Комуникација је много важна као и социјална подршка која се огледа пре свега у присуству друге особе.
„Додир, загрљај, присуство. Не мора увек да се нешто каже, присуство је много важно, а све то изостаје. Ако су вам искључиво виртуелни пријатељи и ако искључиво комуницирате на тај начин и морате брзо да пошаљете поруку, јавља се проблем да ли вас је тај неко разумео, да ли је правилно протумачио симболе. Имамо тамо неке ознаке за емоције, али да ли је то баш тако?“
Минић напомиње да је ту много проблема који нас, ако се не прибегне добром старом начину комуникације, воде ка удаљавању од људи и површности.
„Са оваквом злоупотребом интернета ми немамо квалитет. Имамо неки квантитет, имамо површност, али дубину немамо. Јер за дубину је потребно време, а ми времена немамо“ каже Јелена и наглашава да се богатство и вредности увек налазе у дубини. Без дубине, нема квалитетних однос и отуда осећај усамљености и отуђености тако чест у савременом друштву.
Дигиталне технологије могу развити и неке нове облике зависности, али они још нису у потпуности и до краја дефинисани. Минић напомиње да се обично и та зависност испољава као и свака друга, најпре у понашању појединца коме је ускраћен извор задовољства, а процедура лечења је иста као и код осталих болести зависности – опоравак је дуг, подразумева подршку породице која, зарад добробити појединца, мења своје понашање и навике и наравно, неопходан је стручни тим који ће целу породицу да води кроз тај процес.
„Постоје и приватне клинике,а код нас и даље је „Драјзерова“ установа која највише збрињава такве пацијенте. Зависност од интернета или видео-игрица, још увек се не препознаје као зависност, али верујте, ако је дете или млада особа по цео дан на телефону или компјутеру, уколико не практикуј никакве друге активности, ако дете бурно реагује на одузимање телефона, то су већ елементи зависности. Не говоримо о зависности у пуном капацитету, али елементи зависности су ту“.
На крају, Минић подсећа на феномен „обавезе непрестане доступности“ свима, што је енергетски исцрпљујуће, на дуге стазе веома стресно и штетно по наше ментално здравље.
„Изгубили смо бројне критеријуме и време је да се вратимо себи. Да бисмо били доступни себи и својој деци, ми морамо да направимо одређене границе. Ми у овом виртуелном свету, како се мени чини немамо никакве границе. Све може, увек може, ту сам на располагању….То је немогуће.Ни машина не може нон стоп да ради. Морате да је искључите повремено“.
Крајња порука психолога је једноставна и веома корисна.
„Искључите се. Бар сат времена пре одласка у кревет, немојте користити телефон. У физиолошком смислу, мозак нам се узбуди од светла и звука, не од информација. Време је да направимо границе, ограничимо употребу дигиталних технологија. И бирајте шта гледате. Као разумна бића имамо право избора и право одлуке. Апелујем на разум и контролу коју чини ми се немамо“.
Дакле, искључите – или уређаје или себе, када год осетите потребу за тим. Ако не послушамо глас изнутра….
„Прегорећемо“ упозорава психолог.
Извор: Радио Митровица север
