Здравље не представља само одсуство болести, већ и стање потпуног физичког, душевног и социјалног благостања. Обзиром да су млади друштвена група са специфичним проблемима и потребама, здравље младих је нарочито осетљива тема.
Ментално здравље је поприлично широк концепт који је Светска здравствена организација дефинисала као стање добробити у којем појединац остварује потенцијале, може да се носи са животним стресовима, може да буде продуктиван и активно доприноси заједници.
Обзиром да је битан услов менталног здравља друштвена прилагођеност, једна од битних компоненти је и друштвени контекст унутар којег се говори о менталном здрављу. У срединама погођеним конфликтом, опште друштвене несигурности и неизвесности, ментално здравље младих требало би да буде једна од главних преокупација социјалне политике, медија и здравствене струке.
Дечији и адолeсцентни психијатар др Никола Лазовић каже да су ментална стигма, поремећаји у раним фазама одрастања, затим генетика, односи у породици, негативно окружење и стрес најважнији фактори ризика за настанак менталних поремећаја.
Превенција и лечење у раној фази – када лекови а када психотерапија
Др.Лазовић је подсетио на статистичке податке, који најбоље осликавају тренутно стање међу децом и младима, као на основне узроке настанка болести у раној фази развоја.
“Половина менталних поремећаја се јавља до четрнаесте или петнаесте године, код три четвртине младих до 25. године, а само једна трећина оболелих добије адекватну помоћ на време. Некада прође и до десет година пре него што потраже лекарску помоћ”, рекао је доктор Лазовић и објаснио да је разлог за то што и даље постоји стигма, али истовремено постоји нешто што се зове неинформисаност, нешто што се зове немар али и нешто што се зове страх од дијагнозе.
Касно јављање психијатру или дечијем психијатру отежава лечење. Многе болести се у раној фази могу превенирати, успешније лечити и излечити ако се крене на време. Млади често недовољно слушају, не желе да се едукују и беже од својих проблема.
“О проблемима поремећаја менталног здравља се приче више него пре, млади су данас отворенији. Треба наћи пут до младих кроз едукацију. Колико ће они слушати емисије или читати дуге чланке питање је. Треба наћи садржаје и кратке медијске форме које су њима пријемчиве што се тиче интензитета и дужине трајања”, мишљења је др Лазовић.
Тачно се зна које је то време када се треба обратити лекару. Постоје многи проблеми, на пример у школи, у вези успеха, у породици, где су прва адреса и инстанца школски педагог и психолог.
“Ако они то процене деца се упућују код нас. Међутим уколико се ради о случајевима суицидног понашања или самоповређивања, тешким депресивним и акутним психотичким реакцијама треба се јавити психијатру. У другим стањима велику улогу имају психолози у школама или студентској поликлиници”, сматра Лазовић.
Оно што лечи, то је однос, то је уствари оно што је лековито. Њих треба активно слушати, треба их директно питати и направити искрен однос са њима. Између терапеута и пацијента мора постојати одређена дистанца али и поверење, каже др Лазовић.
“ Моје мишљење је, да лекове увек треба комбиновати са психотерапијом, тако и радим, јер сматрам да код већине младих само уз терапију можемо доћи до решења. Иако и код фармакотерапије морамо имати стрпљења, код одређених стања пацијената, резултати се виде тек за 4 до 6 недеља, те у међувремену прибегавамо психотерапији, психосоцијалним интервенцијама као и оним у породици.
Фактори ризика су многобројни
Важно је знати да су фактори ризика за добијање менталних поремећаја код деце и младих увек различити. Генетика јесте само један од фактора, која са собом носи биолошку рањивост као предиспозицију за ментални поремећај.
Поремећаји који се најчешће јављају код деце и адолесцената, како каже др Лазовић, су анксиозни поремећаји, након тога поремећаји расположења, депресивни поремећаји, адолесцентске кризе, болести зависности, поремећаји исхране и психозе.
Анксиозност – зебња или стрепња која нема јасан узрок, претећи некој опасној будућности
”То је цена постојања човека на овом свету”, Лазовић је цитирао професора. Емоција увезана са страхом који имамо сви, само је питање времена и трајања и колико омета нашу функционалност.
Међутим страх је рецимо базична емоција која је сврстана у негативне емоције, она нам је неопходна за живот за преживљавање и адаптације.
“Много битнији фактори који се данас акцентују су фактори окружења, то је породица”, наводи др Лазовић.
Раније су границе између деце и родитеља биле јасније и постојаније. Нису сви мишљења да је тај модел био сасвим добар и функционалан, али је потребно од њега кренути.
“Данас, нисмо баш сигурни у то да ли је мајка мајка, дете дете, а отац отац. Садашње прилике као да воде у другу крајност”, каже психотерапеут Татјана Цветковић.
Недостатак родитељске емоционалне подршке може бити фактор у настанку различитих проблема у психосоцијалном функционисању. С обзиром на живот у свету ризика, у култури брзохолизма, анксиозност и тескоба су један од начина на који тело помаже уму да препозна опасност.
Клиничка слика анксиозности зависи и од начина живота. Деца све мање одрастају или не одрастају у потпуним породицама, не одрастају у једном сигурном окружењу. Сепарација и одвајање почињу много раније и сигурно да такав начин живота погодује интензивним стресним искуствима, што погодује стварању предиспозиције за каснији развој, анксиозних поремећаја.
“Сви смо по мало отуђени једни од других, живимо лажне животе и не знамо како да изађемо на крај са емоцијама које нам нису угодне. Она сигурност у породици коју смо имали пре 20 и 30 година, мислим да више не постоји. Можда је то још један од разлога због чега је анксиозност болест модерног доба. Породице су раније биле комплетније и компактније, дете је имало јачи осећај сигурности у породици.
Данас због начина живота, зато што морамо пуно да радимо, па на крају зато што смо и сами емоционално некомпетентни, нисмо дорасли захтевима модерног живота па и родитељства, имамо ситауције раног одвајања, породице у којима се дешавају животне драме, раскиди и разводи се дешавају на један ружан и драматичан начин, родитеље који су игнорантни и не желе да се мењају па и родитеље који су презаштитнички настројени или престроги, дакле доминантни хладни, рестриктивни”….
“Све су ово фактори који могу утицати да се у једном периоду живота јаве ментални поремећаји каква је и анксиозност”, каже психотерапеуткиња Татјана Цветковић.
Слика о себи је у корелацији са емотивном подршком родитеља ‒ што млади позитивније процењују родитељску емотивну подршку, то им је самопоуздање више, док је самопоуздање ниже, што су родитељске топлина и брига мање доступне.
“Ако као деца нисте доживели љубав, мало је вероватно да ће вам се права љубав догодити у одраслом добу – осим ако радом на репрограмирању своје подсвести тај образац не промените”, сматра Цветковић.
Др Никола Лазовић дечији и адолесцентни психијатар, слаже се да када се говори о превенцији, да је укључивање породице у решавање проблема и лечење од кључне важности. Неговање здравих односа не само у породици него и у друштву, афективно везивање које је неопходно у неком емоционалном развоју детета а касније и индивидуе, такође је веома важно.
Родитељима је поручио да не окрећу главу од своје деце, да их посматрају и реагују, односно обрате се стручном тиму психијатара КБЦ Косовска Митровица, који су увек ту да помогну.
„Многе ствари можемо превенирати, започети на време и излечење је извесније. Адолесценти су категорија којима је најчешће потребна помоћ а родитељи су ти који треба да примете и препознају проблем“, закључује Лазовић.
Извор: Радио Митровица север
