Патријарх Павле, који је у народу био омиљен због скромности, мудрости и истинољубивости, преминуо је на данашњи дан 2009. године у 95. години. На дан сахране, на путу од Саборне цркве до порте Манастира Раковица испратиле су га стотине хиљада верника, који су и данима пре тога чекали у редовима да му се поклоне последњи пут.
Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује, тако је говорио патријарх Павле. Као да је, не говорећи о себи, описао и сопствени одлазак. А говорио је мало, али је свака његова реч носила тежину.
„Пролазе године, па ће сигурно да нам прође и наш живот. Али да се трудимо да то што буде, да буде на висини. Не да се ми правимо важни, али да не дозволимо да будемо неразумни“, говорио је патријарх Павле.
Рођен је 1914. године као Гојко Стојчевић, у селу Кућанци, у Славонији. Рано је остао без родитеља, а одрастао је уз тетку. Школовао се у Сарајеву и Београду, где је, осим теологије, студирао и медицину. Замонашио се 1946. године, добивши име Павле.
Пре него што је 1990. изабран за патријарха Српске православне цркве, више од три деценије био је епископ рашко-призренски. На челу Српске православне цркве остао је до смрти, 2009. године.
Скромно, без потребе за и привилегијама. Ишао је пешке, возио се градским превозом, сам поправљао и правио своје ципеле. У времену великих подела, немира и искушења, подсећао је на оно најједноставније – да будемо људи.
„Човек не може да зна време у коме ће се родити и у коме ће живети. То од њега не зависи, не зависи ни од којих је родитеља, ни од ког народа. А од њега зависи како ће поступати у датом времену. Да ли као човек или као нечовек. Без обзира на то ком народу припада и од којих је родитеља. Да ми дамо вредност времену у коме живимо, а не само да време даје вредност нама, где смо се родили“, рекао је патријарх Павле.
Патријарх српски Павле сахрањен је пре 17 година у порти Манастира Светих Архангела у Раковици у Београду.