Српска православна црква и њени верници славе дан Светог великомученика Димитрија, који је у народу познатији као Митровдан.
Митровдан је посвећен Светом великомученику Димитрију, римском војном заповеднику из трећег века, који је мучен и погубљен због исповедања и ширења хришћанске вере.
После његовог погубљења, солунски хришћани тајно су га сахранили. На месту његовог гроба касније је подигнута црква, а Свети Димитрије постао је заштитник града Солуна.
Према предању, из његовог гроба ширили су се мириси босиљка и смирне, због чега је добио име Мироточиви. Верује се да његове мошти имају исцелитељску моћ, а црквени списи сведоче о томе да је Свети Димитрије „бдео над својим градом и спасавао га од земљотреса и других несрећа“.
Култ Светог Димитрија рано се проширио и међу другим православним народима. Код Руса је почео да се развија још у 12. веку, а 1581. године проглашен је заштитником Сибира.
За Митровдан се везују бројни народни обичаји и веровања, од којих су се неки сачували до данас.
Једно од најпознатијих веровања јесте да уочи Митровдана свако треба да буде код своје куће. Веровало се да ће онај ко празник не дочека у свом дому током целе наредне године ноћивати по туђим кућама. Ово се сматра једним од најважнијих митровданских обичаја.
У народу постоји и веровање да на овај дан не би требало грдити децу, без обзира на то колико су погрешила или била несташна. Према предању, ако родитељ на Митровдан подигне глас на дете или га прекорева, оно би могло да буде својеглаво и несташно током целе године. Зато се говорило да деци на овај празник све треба „гледати кроз прсте“.
У Шумадији су сељаци од давнина у сваки угао собе стављали белутак, верујући да ће тако заштитити кућу од мишева.
Постоје и обичаји везани за женске послове у домаћинству. Према народном веровању, жене на Митровдан не би требало да користе вретено, чешљеве и маказе, јер се сматрало да то може донети несрећу у кући.
У многим крајевима веровало се да до Митровдана треба завршити све веће пољске радове и остале послове који се обављају на отвореном. Сматрало се да после овог празника зима може сваког часа да изненади, па се остављање послова за касније сматрало лошим знаком.
Митровдан је некада имао значај и у животу сеоских домаћинстава, јер су се на овај дан отпуштале слуге којима је истекао уговор, а уговарало се ангажовање нових.
За овај празник везан је и обичај хајдука. Према народном предању, они су се на Митровдан растајали и одлазили код својих јатака, где су проводили зиму, да би се поново састали на Ђурђевдан. Тако је настала и позната народна изрека: „Митровданак – хајдучки растанак, Ђурђевданак – хајдучки састанак“.
Посебно место у народној традицији заузимају веровања о времену на Митровдан, јер се по временским приликама на овај дан предвиђало каква ће бити предстојећа зима.
Ако на Митровдан пада снег, говорило се да је Свети Димитрије дошао на белом коњу, а веровало се и да ће се снежни покривач задржати све до априла.
Према народном веровању, облачно време најављивало је топлу зиму, док се за ведар дан сматрало да предсказује оштру и хладну зиму.
У појединим крајевима постојао је и обичај паљења ватри испред кућа или на узвишењима, како би се, према веровању, „отерали зло и хладноћа“. Ватра је симболично представљала заштиту породице и стоке током зимских месеци.
Свети Димитрије један је од посебно поштованих светитеља у српском народу, о чему сведоче бројни храмови подигнути у његову част и вековна традиција празновања Митровдана. Њему су посвећене цркве широм Србије, међу којима су и средњовековни храмови у комплексу Пећке патријаршије и капела у манастиру Високи Дечани. Данас у Србији постоји више од 120 храмова посвећених овом светитељу.
Митровдан је крсна слава бројних српских породица, а обележавају га и поједини еснафи. У многим местима слави се и као заветина.
У народном веровању Свети Димитрије је заштитник и чудотворац који помаже болеснима, доноси утеху онима који пате и улива наду онима који траже исцељење. Верници му се обраћају молитвом, верујући у његову помоћ и заштиту.
Извор: РТС