Косовски вез представља један од најпрепознатљивијих симбола српског културног наслеђа, чији раскошни мотиви и специфичне црвене нити већ вековима чувају причу о традицији, идентитету и духовности српског народа са простора Косова. Ова аутентична техника, која се од 2012. године налази на Националној листи нематеријалног културног наслеђа Србије, и данас плени пажњу својом безвременском лепотом.
Косовски вез је стилизован декоративни вез изведен на традиционалној одећи, посебно на кошуљама и хаљинама. Он спада у домен знања и вештина везаних за традиционалне занате и представља традиционални начин украшавања одеће српског народа.
Поред одеће, везом су украшавани и други текстилни предмети у кући као што су столњаци, пешкири, завесе, постељина, а израђивао се и на другим различитим предметима текстилног покућства, првенствено на онима којима се украшавао стамбени простор.
У косовском везу, који потиче још из средњовековне Србије, доминира црвена боја уз додатак плаве, црне или златне нити, а најчешћи мотиви су косовски божур, сунце, птице, као и геометријски орнаменти.
Што се тиче технике израде у косовском везу доминира покрстица, бод у облику крста, као и пун вез.
Лепоте косовског веза помињу се у српским народним песмама, као и справе и материјали за вез, ђерђеф, игла, ибришим, злато и указује се поштовање према доброј везиљи и осећањима која она уноси у свој рад.
Данас косовски вез заузима престижно место на листи нематеријалног културног наслеђа Србије, док захваљујући удружењима која негују ову вештину, косовски вез задовољава и важан критеријум одрживости.
Такво је и Удружење жена „Авенија“ чије везиље са љубављу негују овај симбол традиције.
Везиља Рада Васић из тог удружења је косовски вез учила од мајке и сестара. Данас се овом техником бави успешно, а њени радови представљени су на многим манифестацијама.
„Мислим да је косовски вез доста важан и да свака жена треба да зна када је настао, шта он представља, ко га је користио, ко га је носио… Жене су се највише косовским везом бавиле између Првог и Другог светског рата. У почетку су везле жене из града, а онда су почеле и жене са села. Везу се пешкири, кошуље, ношња, тада су биле ручно рађене ношње од природних материјала и онда су жене то украшавале, поготово ношњу са којом се ишло у госте“, рекла је Васић за Косово онлајн.
Косовски вез најчешће ради на српском платну, док се како каже, раније радило на шифону.
Деверске мараме, пешкири, постељина, само су неки од комада које је извезла, док је, како каже, за добар вез претходно потребан цртеж мотива.
Васић наводи да се сада косовски вез углавном тражи за крштења, али и на венчањима.
„Задњих пар година младе маме за крштења углавном траже да им се уради неки мотив и комплет од српског платна. То је оно што су носили наши преци и лепо изгледа, зато се и тражи. У пар случајева имали смо и захтеве за венчања – траже да им урадимо појас, нешто око рукава или мушку кошуљу. Имали смо и неколико муштерија које су дошле циљано да им нешто извеземо“, каже она.
Истиче да и данас има заинтересованих младих девојака да науче технику косовског веза, али да је темпо живота брз и да због тога немају много времена за учење. „Таквих је релативно мало јер се данас брзо живи, темпо је брз и млади немају времена. Иако би хтели и има заинтересованих којима се то свиђа и који воле то да раде, или бар желе да науче, али дођу пар пута и на томе се заврши, јер имају превише обавеза“, рекла је Васић.
Ипак, сматра да косовски вез неће отићи у заборав, јер увек постоји неко ко се интересује да научи технику и пренесе је млађим генерацијама. „Увек постоји неко кога то интересује, ко воли и хоће да научи. Биће све ређе да се неко овим бави, али мислим да се ова техника ипак неће изгубити“, додаје.
Васић је први бод научила од мајке и својих старијих сестара, јер је раније, како прича ова везиља, свака девојка морала да има спрему која је била сачињена од миљеа, извезене постељине, јастучића, па да тек онда размишља о удаји.
Иако се овом техником бави већ годинама, Васић каже да и даље учи.
„Ја сам најмлађа од пет сестара, знате како је раније било – свака девојка је морала да има спрему. Прво је морала да се спреми, па тек онда да нађе момка и да се уда. С обзиром на то да сам имала четири старије сестре, имала сам од кога и да учим. Ипак, увек има нешто ново да се научи. Када је реч о косовском везу, традиција се види и чува, али што се саме технике тиче, увек се појави нешто ново. Зато увек тежим ка томе да научим неки нови бод или мотив“, казала је Васић.
Током година Васић је усавршила и технику хеклања, комбиновану технику хеклања и веза и многе друге, а нада се да ће своје умеће пренети на унуке.
Извор: Косово онлајн
