Док свет прати крхко примирје на Блиском истоку, Вашингтон и Техеран траже пут ка компромису уз дубоко неповерење и супротстављене ставове о нуклеарном програму, Ормуском мореузу и регионалној безбедности, а Пакистан се намеће као неочекивани посредник.
Америчку делегацију предводи потпредседник Џеј Ди Венс, који је пред полазак у Исламабад послао поруку опрезног оптимизма, јасно стављајући до знања да Вашингтон види простор за дипломатски помак, али и да очекује озбиљан приступ са иранске стране.
Александар Митић из Института за међународну политику и привреду сматра да је тренутно најважнија изградња поверења, јер Иран не може у потпуности да верује САД, како због кршења договора из 2015, већ и зато што су прошли пут током самих преговора напале Иран.
“Сви знамо да се за 24 сата неће решити сва питања, али ако се крене у добром правцу, могу да крену да се решавају нека од њих. Знамо да је фокус на нуклеарном питању и, са америчке стране, на отварању Ормуског мореуза, балистичком програму, много је питања, различитих погледа“, рекао је Митић.
И Вашингтон је под притиском, како због светске економије, тако и због избора који следе у САД.
“За Ванса је ово и лично питање. Ако успе у преговорима, доста ће му значити за будућу кандидатуру да можда наследи Трампа, а ако не успе биће то можда и фаталан ударац“, сматра Митић.
Максималистички захтеви, дијаметрално супротне позиције
Драгослав Рашета из организације ”Нови трећи пут“ каже да се за сада не назиру знаци компромиса – САД имају план од 15 тачака, Иран план од 10 и они су дијаметрално супротни, а позиције са којих наступају максималистичке.
“Иран не одустаје од нуклеарног програма, макар био и цивилни, оглушују се о конвенцију о мору – желе економски да профитирају и промене статус који је био пре рата када је реч о Ормуском мореузу, што САД ни остатак међународне јавности неће дозволити“, указује Рашета.
С друге стране САД, како подсећа, не одустају од питања тренутних залиха обогаћеног уранијума из балистичког програма и подршке проксија на Блиском истоку који сеју нестабилност неколико претходних деценија.
Да ли је могућ компромис око Ормуског мореуза
Иран је још раније најављивао да ће један од услова у разговорима бити да заједно са Оманом наплаћује пролаз кроз Ормуски мореуз, као што се то чини у Суецком или Панамском каналу. Тим новцем би Техеран хтео да плати реконструкцију земље.
Митић, међутим, објашњава да је Ормуски мореуз природан, за разлику од Суецког и Панамског које су државе саме изградиле и на основу тога наплаћују таксе. Ипак, Трамп је најавио могуће компромисно решење.
„Могла би да постоји наплата, али по узору на Босфор, где се не наплаћује сам транзит, већ услуге безбедности, светионикађ, спасилачке службе, то би могло бити компромисно решење. Говори се и о заједничком фонду из ког би делимично могла да се плати реконструкција у Ирану, али би могао бити и компромис који би довео до стицања повререња, да буде заједнички пројекат Иранаца и Американаца“, навео је Митић.
Како се Пакистан наметнуо као посредник
Рашета истиче да Пакистан има уникатну позицију која му даје предност у односу на традиционалне медијаторе као што су Катар и Египат.
Митић објашњава да је Пакистан последњих година продубио везе са Ираном, док су са САД отопљени односи од повратка Трампа. Трамп је, подсећа, имао улогу и у смиривању сукоба са Индијом, а прошлог септембра потписан је и споразум о ретким металима вредан 500 милијарди, а шеф пакистанске војске, фелдмаршал Асим Мунир је три пута био у Белој кући за годину дана.
Са Саудијском Арабијом Пакистан има посебан споразум о одбрани, а са Кином изузетне односе, који се тичу и пројекта Појас и пут.
“Кажу да је Кина и погурала овај предлог примирја и помаже Пакистану у преговорима. Пакистан ужива поверење свих, али то не значи да је најбољи избор, али свакако најмање лош“, закључује Митић.
Извор: РТС
