У ери конзумеризма, радимо пуно, зарађујемо тешко а трошимо лако. Савремени потрошач је затрпан понудама, изборима И непрестано је у позиции да доноси одлуке које нису нимало лаке, јер како одабрати, како одолети…. како се заштити од тржишних монструма?
Проф. др Ненад Перић је виши научни сараднк у Интитуту за српску културу Приштина – Лепосавић. Професор је маркетинга, менаџмента и комуникација у пољу наука и уједно је професор на Факултету уметности где предаје Медије и рекламу. Тржиште је његова преокупација више деценија, те је тако и аутор мноштва истраживања и публикација баш у области маркетинга. Последња у низу је монографија „Понашање и комуницирање савремених потрошача – маркетиншка перпектива“ коју је објавио у коауторству са колегиницом Миљанком Ратковић. Ово дело представљено је недавно на 69. Међународном београдском сајму књига.
Монографија већ у садржају обећава сијасет тема атрактивних и за нестручну јавност, односно за оне који су заправо циљна група маркетиншких стручњака – потрошаче.
„Књига је намењена широј читалачкој публици – како практичарима маркетинга са једне стране, тако и теоретичарима, колегама истраживачима, академској заједници са друге стране, а онда, са треће стране и потрошачима, односно купцима. Када говоримо о потрошачима, они су најшира читалачка публика и читајући ову монографију, могу да изведу закључке о генерално гледано потрошачком друштву и да анализирају сопствене потрошачке навике и утврде да ли су оне добре или лоше“, каже аутор.
Тржиште је премудро, јер да није тако, не би постојало хиљадама година. У доба настанка, оно је рефлектовало природне потребе људи за разменом добара и услуга. У доба савременог неокапитализма који се одликује доминацијом корпорација и глоблизацијом тржишта и растућим утицајем дигиталних технологија, задовољење основних потреба и евентуално удовољавање неком мераку, који се може назвати и лукузом, одавно је прерасло у чист конзумеризам где без икаквог критичког суда, купујемо компулсивно, неартикулисано и веома често ствари које нам нимало нису потребне.
Перић каже да све што није основна мала потрошња, може се свртати у лукуз. Данас су то углавном статусни симболи – брендирана одећа, аутомобили, накит или оно што је најчешће – телефони.
„Још када су се појавили, мобилни телефони су били статусни симбол. Сам апарат је био веома скуп као и све што прати коришћење истог. Данас, телефони коштају исто толико иако су неупоредиви. Први апарати који су се појавили на тржишту имали су најосновније функције – позив, порука, будилник и нека једноставна игрица. Данас, поједини телефони коштају преко хиљаду евра, а када их набаве, просечни корисници не користе ни трећину њихових укупних могућности“, скреће нам пажњу маркетиншки стручњак указујући на нелогичност плаћања нечега што нам не треба и не користи нам.
То значи – не треба нам телефон таквих перформани и за наше потребе и онај од 200 евра па и јефтинији, би био и више него довољан. Али, људи их упорно купују, као статусне симболе. Перић напомиње да је то знак слабости и крхкости потрошача који маркетиншки стручњаци непогрешиво циљају и погађају. Јер просечан потрошач верује да се имиџ и стил купују. Маркетиншки стручњаци ће учинити све како би он остао у том погрешном уверењу. Јер ни стил нити особени имиџ не могу се платити. Плаћа се само бренд.
„Данас је све избрендирано – од воде до мобилних телефона. Свуда су брендови који покушавају – кроз одређене поруке, своју естетику, начине комуникације са потрошачима, медијске кампање и слично, да изграде неку ауру“, наводи он и понавља да сви ти произвођачи вребају рупе у нашим личностима, и продају нам пломбе које у суштини нису решење.
Друштвене мреже су економичан, приступачан и лак начин да се одређена роба или улуга понуди веома широком кругу људи. Пажња коју посветимо одређеним рекламним садржајима креира алгоритам који негде складишти податке о нашим потребама и интересовањима. Иако нам то понекад годи јер без грешке до нас долазе оглашивачи који нуде баш оно што нас интересује и што је по нашем укусу, последњих година у маркетиншким круговима се много говори о злоупотреби тих података, где обичан посетилац друштвених мрежа и сајтова, потаје жртва своје знатижеље.
Дакле, наше време проведено на друштвеним мрежама које је неповратно, није једина штета коју трпимо. Пажња коју расипамо по беспућима информација из живота неких за нас небитних људи, премрежених спонзорисаним садржајима, кликбејтовима, линковима који воде ко зна где, постаје извор информација о нашим афинитетима, страстима, интересовањима. Те информације, упозорава Перић, постају такође „роба“ коју неко радо купује.
„Интернет је потпуно дигитализован медиј. Уз помоћ различитих алата и алгоритама, могу се мање више пратити потрошачке навике, извлачити информације – што легално што илегално, и на тај начин се различите маркетиншке кампање и акције, могу спроводити са много више прецизности него раније, а са мање улагања финансијских средстава. Некада су се националне кампање спроводиле преко великих телевизија и штампе, данас те кампање се спроводе преко интернета и коштају до двадесет пута мање“.
Зато је и систем прикупљања података неопходних за прецизно „гађање маркетиншким порукама“ толико развијен. Прихватамо колачиће, дозвољавамо притуп нашим подацима, само зато што су нам се прозорчићи са овим захтевима испречили на путу ка неком тексту или другом садржају који нам је привукао пажњу, а прекомпликовано је скроловати и чекирати забране, па лако допуштамо приступ информацијама, а да ни не знамо шта заправо радимо.
„Када кликнемо, ми дозвољавамо маркетиншким агенцијама да прикупљају наше податке. Тај уплив медија и маркетинга у наш живот путем друштвених мрежа и интернета, постао је далеко већи него што је био некада. Када једном ти наши подацу оду, онда се они могу делити и обично и буде тако –истраживачки центри који прикупљају те податке, продају их маркетиншким агенцијама које онда могу да их продају другим маркетиншким агенцијама и тако у недоглед“, упозорава Перић.
Заштита је не пристајати и не давати дозволе а да нисмо ни прочитали захтев у „досадним“ прозорчићима, ма колико ПРИХВАТАМ било лакши излаз у тренутку.
Маркетиншке поруке циљају место где се доносе ирационалне одлуке – подсвест
Да бисмо били мудри потрошачи, а не жртве маркетиншких пропаганди, Перић саветује руковођење искључиво нашим реалним потребама.
„Психологија каже да је отприлике 85 одсто наших мисли на подсвесном нивоу, само 15 одсто се одвија на рационалном нивоу. У том контекту, маркетиншке агенције покушавају да делују на подсвест, јер рационални ниво се задовољава хлебом, млеком, јајима… а ирационална потрошња је – треба ми свега тога више него што је реално и више врста тога“, поручује Перић.
А о вештачкој интелигенцији и њеној улози и у целој овој причи, тек ће се доносити закључци и то питање тек ће бити предмет научних истраживања и анализа, каже Перић.
Монографију „Понашање и комуницирање савремених потрошача – маркетиншка перпектива“ могуће је набавити преко Института за српску културу у Лепосавићу.
Извор: Радио Митровица север