Карате клуб „Сенши“ из Лапљег Села, који води тренер Милан Рашић, већ годинама окупља децу и младе са централног Косова, учећи их не само борилачким вештинама већ и дисциплини, самоконтроли и поштовању. Основан 2010. године, као први карате клуб на овом подручју након рата, „Сенши“ је током година изградио препознатљив спортски идентитет и освојио бројне медаље на домаћим и међународним такмичењима. Ипак, за Рашића је највећи успех то што његови чланови из сале излазе као здравији, одговорнији и бољи људи.
Иза Карате клуба „Сенши“ су године рада, одрицања и спортских резултата. Идеја о његовом оснивању родила се из жеље Милана Рашића, који је пореклом из Лепине код Липљана, да знање и искуство стечено током бављења каратеом у Краљеву пренесе на децу са централног Косова, којој до тада таква прилика углавном није била доступна.
„Од рата па надаље, то је први клуб на централном делу. Имамо карате клубове у Митровици, Звечану, Штрпцу, али на централном делу ми смо први и једини клуб који тренутно ради. А идеја, како сам до овога дошао, јесте то што сам ја са ових простора, из ових руралних средина, где у селима није било прилике да имате клуб. Тога је углавном било у већим градовима. Ето, силом прилика, након бомбардовања, када је био рат, ја сам живео у Краљеву неко време. Тамо сам учио, био у репрезентацији, такмичио се, био добар у својим дисциплинама и на крају је све то донело мени резултат и успех, да могу да се остварим као тренер. И ја сам ту жељу хтео да пренесем овде, да будуће генерације могу да добију оно што ја нисам могао да имам. Мислим да сам у потпуности успео у томе“, истиче Рашић.
Квалитет испред квантитета
Интересовање деце за спорт постоји, али се начин рада клуба временом променио. Док је у почетку било важно окупити што већи број чланова и међу њима препознати будуће такмичаре, данас је акценат на квалитетном раду и припреми оних који желе да се озбиљније посвете каратеу.
„Наравно, сам почетак је захтевао да имамо што више чланова, да се међу њима издвоје неки добри такмичари. Сада имамо добре такмичаре и увек неко млађу искочи у ову групу. Тако да деца која воле да тренирају дођу, пронађу се у томе и они који се заиста добро пронађу на крају буду у овој групи и желе да раде много више, па на крају дођу и до резултата. Они који су ту рекреативно, наравно, има места за све, али смо смањили број група, тренинга и све оно што се односи на квантитет“, рекао је он.
Клуб ради са две узрасне групе, али године нису једини критеријум за распоређивање чланова. Важну улогу имају и стечено знање, искуство и боја појаса, која показује напредак у савладавању карате вештина.
„Имамо млађу групу, од шест до неких 13 година. Након тога, наравно, зависи и од боје појаса да ли ће неко бити у овој или претходној групи. Овде имамо неке малишане који имају 11 или 12 година, али већ носе зелени појас. Почели су да тренирају као мали, са пет или шест година, дошли су до зеленог појаса и сада су ту“, рекао је Рашић.
Од млађих категорија до сениорских медаља
Резултати не изостају ни у млађим ни у старијим категоријама. Ипак, долазак до сениорских медаља представља посебан изазов, јер млади такмичари из мањих средина, по завршетку средње школе, често одлазе на студије у друге градове.
„Резултати код старијих такмичара много се више цене. Наравно, јуримо сениорске медаље, с тим што смо у проблему, као и свако место које није универзитетски град, јер нам такмичари који напуне 18 или 19 година одлазе на студије, било у Косовску Митровицу, Београд, Ниш или било где другде. Онда смо, да кажем, мало у проблему са сениорима што се тога тиче, јер су деца, хвала Богу, успешна, па настављају школовање. Али до 17. или 18. године имамо такмичаре који заиста могу да остваре велике резултате“, навео је Рашић.
Пред члановима „Сеншија“ су и нови изазови. У наредном периоду очекују их такмичења у Грчкој, Бугарској и Истанбулу, а клуб планира и да настави сарадњу са спортским колективима из региона. За мање клубове, међутим, сваки одлазак у иностранство подразумева и финансијске изазове, због чега је подршка локалне самоуправе од великог значаја.
„Када смо ту у неким околним земљама, помаже нам општина, обезбеђује нам превоз и излази нам у сусрет. То нам је јако велика помоћ. Ево, били смо у Црној Гори на кампу који су водили актуелни европски шампион у каратеу у катама Енес Оздимир и Иван Родић, тренер из Београда. Био је то изузетан камп. Добили смо подршку општине. Они су били домаћини, позвали су нас, били смо њихови гости и заиста је било прелепо. Ето, да кажем, све то приближава деци околину, доноси нова дружења и познанства, а ми смо упознали и нове клубове. Тако да, када будемо 2027. године организовали Трофеј Грачанице, очекујемо да нам сви ти клубови из Црне Горе, Хрватске, Северне Македоније, видећемо и из Бугарске, наравно и из централне Србије, дођу и буду наши гости на такмичењу“, истиче Рашић.
Медаље јесу важне, али здравље и карактер су на првом месту
Током година, такмичари „Сеншија“ освојили су бројне медаље, међу којима су и злата са државних првенстава и купова. Ипак, тренер наглашава да спортски резултати нису једино мерило успеха. Много важнијим сматра физички развој деце, правилно држање, дисциплину и навике које стичу кроз редовне тренинге.
„Било је пуно тих медаља, наравно. Мој највећи успех јесте клуб и здрава деца из клуба. То ми је највећи успех од свега тога. Исправили смо равне табане, исправили криво држање кичме, сколиозе и кифозе. Деца која овде вежбају су здрава, културна и педантна. Издвојио бих то као златну медаљу, највећи успех. А, наравно, имали смо златне медаље и на државним првенствима и на куповима. Медаље су освајали и каратисти које овде видите, Сташа, Јована, Ирена и Петар… Углавном су сви ови који носе плаве појасеве долазили до медаља на државним првенствима у млађим категоријама. Али, као што сам напоменуо, како идемо ка старијим категоријама, теже је доћи до медаље. Ипак, радимо вредно, трудимо се и мислим да ћемо у периоду до Нове године донети неку медаљу са тих јачих такмичења“, наводи он.
Напредовање у каратеу прати се и кроз боју појаса, од белог, који добијају почетници, до црног, који означава висок ниво знања и искуства. Осим што показује индивидуални напредак, појас има улогу и у организацији рада на тренинзима.
„Боја представља ниво знања и тренинга које сте прошли у том периоду тренирања. Наравно, крећемо од белог појаса, то је онај појас који добију сви када дођу, када почну. Затим следе жути, наранџасти, зелени, плави, браон и црни. Овде видимо до плавог појаса, а имамо такмичаре и са браон појасом и са црним. Они вечерас нису на тренингу, али свакако имамо чиме да се поносимо и што се тога тиче. То је неко мерило. Наравно, ту гледамо и хијерархију на тренингу. Ако ја, на пример, нисам на тренингу, онај ко је први у врсти, ако је у овом случају плави појас најјачи на тренингу, тај води тренинг и започиње загревање, јер тренинг не сме да касни. Без обзира на нас, тренинг почиње на време. Да ли закасни неко од ученика или закасним ја, трудимо се да нико не касни, али када се некад деси, ту је неко да одржи тренинг. Ако је он можда млађи од других у групи, али је по појасу изнад њих, сви слушају њега. Тако да нема ту никаквих проблема. То је нека хијерархија која се поштује“, рекао је Рашић.
Тренинг који гради људе, а не само такмичаре
У „Сеншију“ се, поред техника и вештина каратеа, много пажње посвећује развоју личности. Рашић сматра да је задатак тренера да препозна потребе сваког детета и пронађе начин да га мотивише, како би из сале изашло не само као бољи спортиста већ и као одговорнија особа.
„Дисциплину, организацију у животу, уче на својим грешкама, подстичу себе на размишљање. Не радимо само тренинг, радимо и психолошке припреме. Нисмо гигант, нисмо велики клуб, немамо посебног кондиционог тренера, посебног психолошког тренера или стручњака који ће да ради са децом, што би, наравно, пријало и одговарало сваком клубу. Немамо га. Сав тај посао морам да радим ја. Трудим се са њима, али мислим да до сваког од њих треба доћи на различит начин, уз пуно љубави и пуно жеље да они на крају буду пре свега добри људи и добри такмичари. Резултат ми је најмање мерило у свему томе, али када дођу до самог резултата, то је за њих успех. Они нису свесни како изграђују себе кроз тај период, али су свесни да су узели медаљу. Нису свесни да су се променили као особе, као људи, да су створили неке своје принципе у животу и да су научили најважнији изговор, који гласи: ’Не могу, имам тренинг.’ Када све то спакују у својим главама, онда на крају дођу до медаље и кажу: ’Јесте, ја сам узео медаљу.’ Не знаш ти шта си све узео пре тога. Медаља је само украс који носиш око врата“, наводи он.
Број чланова клуба варира између 30 и 50, а Рашић истиче да такмичари из мањих средина често морају да уложе више напора како би се равноправно надметали са члановима великих и боље организованих клубова. Ипак, сматра да успех који се постигне упркос таквим околностима има посебну вредност.
„Јаки клубови су увек у предности. Клубови из Београда, Чачка, Новог Сада и других градова увек су у предности, јер те клубове посећују тренери репрезентација, иду на кампове и тако даље. До тих кампова је тешко доћи, а када добијете позив, ако у том тренутку нисте у ситуацији да то финансијски изгурате и не можете да испратите, следећи пут ћете тешко добити нови позив. Тако да су они у предности. Нама је много теже да дођемо до медаље. Морамо да се боримо против противника, против судије и против притиска свега тога тамо. Али када дођемо до медаље, онда је она много јача него њихова“, наводи Рашић.
Готово 27 година на татамију
Рашић је носилац црног појаса, трећи дан, а каратеом се бави готово 27 година. Своје знање и искуство настоји да пренесе на млађе генерације, како кроз физичку припрему и технику тако и кроз разговоре о такмичењима, исхрани и менталној снази.
„Све што знам, све што могу да пренесем, трудим се да им пренесем. Заиста не држим ништа за себе. И што се тиче медицине, и спорта, и кондиције, и исхране, све делим са њима. Имамо и ту психолошку припрему, тренинге када седнемо и само разговарамо о такмичењима, раду, о свему. Имамо и тренинге када не говоримо ниједну реч, само радимо, радимо, радимо. Свако свакако зна свој посао и са њима заиста није тешко радити сада. Када су били мали, проблем је био учити их, лева-десна нога, али сада већ поправљамо те мале шрафчиће, дотерујемо ситнице и то је све супер“, истиче он.
Рашић позива децу и младе да се опробају у каратеу, наглашавајући да овај спорт пружа много више од учења борилачких техника. Посебно издваја значај равномерног развоја целог тела, самоконтроле и одговорности коју појединац преузима када изађе на такмичарски меч.
„Као базични спорт, изузетно је добар зато што је укључено цело тело. Много се раде вежбе обликовања, истезања и снаге, везане за цело тело. Не преферирамо само доње или горње екстремитете. Не ниподиштавам ниједан спорт, али, рецимо, у кошарци и рукомету нешто се мало више преферира, да ли су то ноге или руке и тако даље. Док у каратеу морамо да радимо цело тело. Карате је индивидуални спорт, није групни и није игра, већ је некако вештина. Али имамо га и у спортској верзији. Када изађеш на меч са неким, немаш другог играча иза себе који ће да поправи твоју грешку. Свака грешка је твоја и мораш да се носиш са њом. Тако да се све што ураде у тим делићима секунде може много лако обити о главу ако направе грешку, или се много добро наплати ако заиста погодимо праву ствар у том тренутку“, наводи он.
Млади такмичари: Дисциплина, труд и одрицање до медаље
Међу члановима клуба је и Јована Филић из Липљана, која карате тренира од своје четврте године. За њу овај спорт представља много више од физичке активности, а посебну вредност има злато освојено на првенству Србије, за које је, како каже, уложила много труда, рада и одрицања.
„Одлуку да ћу тренирати карате донела сам са своје четири године, тако да сам одмалена у овом спорту. То је спорт који гради наш карактер, јача га, обликује и ради на нашим мишићима, тако да је ово савршен спој. Као најдражу награду издвојила бих злато на првенству Србије. То је медаља коју сам освојила пре пар година и на њу сам највише поносна, јер знам колико сам труда, рада и одрицања уложила у њу“, рекла је Филић.
Иако признаје да тренирање каратеа захтева посвећеност, сматра да су дисциплина и жеља пресудне за напредак.
„Па, није лако, али најбитнија је дисциплина, јер уз довољну жељу и веома добру дисциплину можемо све да постигнемо“, рекла је она.
Слична искуства има и Сташа Станојевић, такође из Липљана, која је карате почела да тренира са пет година. Временом је, каже, пронашла своје место у овом спорту, а међу најзначајнијим успесима издваја сребро и две бронзане медаље са државних такмичења.
„Карате сам почела да тренирам са својих пет година. Увек су ме привлачили такви спортови и једноставно сам се временом пронашла у томе. Као најзначајније медаље издвојила бих сребро и две бронзе са државних такмичења. Потребно је много одрицања, труда и рада да би се дошло до таквих резултата и веома сам поносна на те медаље“, рекла је она.
Станојевић истиче да карате обликује карактер и помаже младима да усвоје здраве животне навике.
„Ми овде не учимо само кате или како да се бијемо, већ учимо и дисциплину и, заправо, пре свега да будемо добри људи. Карате нас учи исправнијем стилу живота“, наводи она.
Петар Станојевић из Липљана карате тренира већ 13 година. Оно што је почело као дечја радозналост прерасло је у дугогодишњу посвећеност, обележену тренинзима, такмичењима, успесима и изазовима. Међу досадашњим резултатима посебно издваја треће место на државном првенству у Рашки.
„Пробао сам као мали и желео сам, био сам радознао, желео сам да пробам. На крају, након 13 година тренирања, и даље тренирам и и даље ми се свиђа овај спорт. Тако да, 13 година константног тренинга, такмичења, успона и падова, а ја и даље тренирам пуном паром. Освајао сам награде, а најзначајнија ми је треће место на државном првенству у Рашки. То је тренутно моја најбоља медаља. Надам се да ће бити и много бољих и јачих медаља које ћу освојити“, рекао је он.
За Петра је тренинг и начин да се одмори од свакодневних обавеза и усмери пажњу на себе. Сматра да карате, поред физичке спремности, развија самоконтролу и способност да се човек носи са изазовима.
„Сваки спорт је тежак на свој начин, али када се уђе у салу, све ван сале се заборавља. Фокусирамо се само на спорт и то је то. Сваки пут дођем да се уморим, да се опустим, али и да се одморим у сваком погледу. Ово је стар спорт, веома леп спорт. Може свашта да се научи, поготово самоконтрола и самоодбрана, што је најбитније, да не будемо нападачи, него да се бранимо, што је једна лепа ствар. Позвао бих све своје другаре да дођу“, рекао је Станојевић.
За чланове Карате клуба „Сенши“ свака медаља представља потврду уложеног труда, али и подстицај за нове изазове. Ипак, порука њиховог тренера остаје јасна – спортски успеси јесу важни, али су дисциплина, здравље, међусобно поштовање и карактер вредности које остају много дуже од медаље око врата.
Извор: Косово онлајн