Првостепене пресуде лидерима некадашње ОВК Хашиму Тачију, Кадрију Весељију, Јакупу Краснићију и Реџепу Сељимију не доводе у питање активности саме ОВК током сукоба на Косову и агресије НАТО против СРЈ, и на тај начин ОВК ефективно ослобађају кривице, оцењују почасни конзул Србије у Израелу Александар Николић и председник Српско-америчког конгреса пријатељства Владимир Маринковић.
„Политички и војни лидери ОВК били су управо људи који су сада осуђени: Хашим Тачи, Кадри Весељи, Јакуп Краснићи и Реџеп Сељими. На овај начин, Специјализована већа Косова, познатија као Специјални суд Косова, ефективно ослобађају ОВК кривице“, оцењују Николић и Маринковић за израелски лист Џерузалем пост у ауторском тексту под насловом “Пресуда Тачију разоткрива нерешене двоструке стандарде Запада у вези са Косовом“.
Николић и Маринковић сматрају да изречене казне настављају и праксу претходних судова, према којима се само ратни злочини против Срба не третирају као злочини против човечности.
Србија не тражи ништа друго, како наводе Николић и Маринковић, осим једнаког третмана и да се оно што се догодило током сукоба на Косову назове правим именом.
Аутори текста оцењују да су пресуде изненадиле многе и у албанској заједници, али и другде у свету, и наводе да су пресуде међународних судова, као и „пристрасни и неуједначени глобални медији“ са седиштем на Западу током ратова на територији бивше Југославије, створили поједностављену слику „добрих и лоших момака“.
„Приказивали су Србију као регионални Израел, а Србе као агресоре и уљезе на туђој територији, баш као што су Јевреји приказани у Палестини, као да немају апсолутно никакве историјске или духовне везе са том земљом. Додајте томе чињеницу да су дошли у сукоб са народима исламске вере, и западне силе у то време тешко да су могле пронаћи лакше или сврсисходније колатералне жртве од Срба, јер су тражили прилику да демонстрирају свој уравнотежен приступ према муслиманском свету“, наводи се у ауторском тексту.
Они су навели разлоге и околности које су довеле до оснивања Специјализованих већа Косова 2015, при чему се истиче да је непосредни подстицај био извештај Савета Европе из 2011. године, чији је аутор швајцарски сенатор Дик Марти, а који је указивао на „умешаност припадника ОВК у отмице, убиства и илегалну трговину људским органима“.
„Пресуда против Тачија и осталих стога представља својеврсну замку за међународну заједницу и јавно мњење. У пракси, она дефинише осуђену групу као криминалну организацију проглашену кривом у првостепеном поступку за појединачна убиства. Другим речима, они нису осуђени за систематски прогон и убиства, нити за злочине против човечности почињене на етничкој и верској основи. Иако званична политичка платформа ОВК, није формално проглашавала етнички или верски прогон, њена војна стратегија и активности на терену су у пракси укључивале етнички мотивисано насиље великих размера и протеривање неалбанског становништва“, наводи се у тексту.
Аутори текста сматрају да изречене казне строге, али да настављају праксу претходних судова, према којима се само ратни злочини против Срба не третирају као злочини против човечности
Упркос томе, аутори наводе да данашња геополитичка превирања и администрација председника Сједињених Америчких Држава Доналда Трампа могу довести до промене таквог наратива.
„Очекујемо став заснован на чињеницама. Србија очекује исто од Израела, земље која се деценијама суочава са терористичким претњама и нападима у мери какву ниједан други не може да упореди са тим“, истиче се у тексту и додаје да Србија тражи једнак третман и да се догађаје из времена сукоба на Косову назову правим именом.
У тексту се наводи да се свега два одсто од 220.000 Срба који су побегли са Косова због прогона, претњи и неподношљивих животних услова, вратило након рата.
„Резултат активности ОВК под Тачијем и његовим сарадницима био је 2.187 убијених Срба, већином цивила, укључујући и жетеоце у Старом Грацку, као и људи отетих и убијених у послератним одмаздама, нападима и отмицама после 12. јуна 1999. године. Судбина још 570 неалбанаца остаје непозната“, истиче се у тексту и додаје да је у погромима 2004. убијено 10 Срба, срушено или запаљено 35 цркава и манастира, заједно са 935 српских објеката, укључујући 738 кућа и 10 јавних зграда.
Аутори сматрају да се у обзир мора узети и „верска димензија“, наводећи да Српска православна црква представља бедем који ни ОВК ни садашње екстремистичке власти у Приштини „још увек нису успеле да елиминишу“.
У тексту се истиче да су власти у Приштини од 2021. интензивирале дипломатске напоре да присвоје српско културно наслеђе, а као пример наводе се писма Аљбина Куртија УНЕСКО-у да се српски манастири на Косову прогласе за „косовско наслеђе“.
„Косово је колевка српске националности, с обзиром на његов изузетан историјски, духовни и културни значај у колективном идентитету и националној митологији Срба, посебно на његову повезаност са средњим веком и Косовском битком 1389. године. Косово је српски Јерусалим и, формално-правно, српска Галилеја: суверена територија Републике Србије где је демографска битка постепено изгубљена у више наврата“, наводе Николић и Маринковић.
Они се у тексту потом осврћу и на период нацистичке окупације за време Другог светског рата, истичући да 21. Вафен брдска дивизија СС „Скендербег“ сноси директну одговорност за хапшење и депортацију Јевреја са Косова током Другог светског рата.
„Док су Албанци у Албанији играли племениту и изузетну улогу у заштити мале јеврејске заједнице у земљи и јеврејских избеглица, чинећи Албанију једином земљом у Европи где је јеврејско становништво на крају рата било веће него што је било пре Холокауста, ситуација на распарчаној територији Косова и Метохије била је сасвим другачија. Чланови „Бали Комбетара“, албанске националистичке и антикомунистичке организације основане 1942. године са циљем стварања Велике Албаније, тесно су сарађивали са италијанским, а касније и немачким снагама током Другог светског рата, упркос томе што су се изјашњавали против окупатора“, истичу аутори.
Николић и Маринковић закључују да све жртве злочина мотивисаних етничком и верском мржњом заслужују једнако поштовање, а сви починиоци заслужују једнаку казну.
„Српске жртве заслужују исто поштовање, а ране остају незацељене. Ово је такође упозорење човечанству, једино питање је ко ће следећи бити жигосан“, наводе аутори.
Извор: Танјуг
