Од шеснаесте године живи са слабовидошћу, данас је докторанд. Велики животни преокрет је није спречио да изгради успешну каријеру у здравству, заврши мастер студије и данас буде докторанд завршне године Факултета медицинских наука у Крагујевцу. Њена животна прича доказ је да препреке могу постати највећи подстицај за успех.
Постоје људи чије животне приче остављају снажан утисак не зато што нису имали препреке, већ зато што нису дозволили да их оне зауставе. Једна од њих је Мирјана Виријевић из Великог Рудара, која већ три деценије води своју борбу са слабовидошћу, али истовремено гради успешну професионалну и академску каријеру.
Од своје шеснаесте године Мирјана је слабовида особа. Десет година је и чланица Савеза слепих и слабовидих. Данас, 30 година од сусрета са инвалидитетом, иза себе има завршену средњу медицинску школу, Факултет здравствене неге, мастер студије, а тренутно је студент докторских студија Факултета медицинских наука у Крагујевцу. Од 2000. године ради на Одељењу физијатрије Клиничко-болничког центра у Косовској Митровици, где свакодневно брине о пацијентима и потврђује да инвалидитет никада није био препрека да свој посао обавља одговорно и професионално.
Гостујући у јутарњем програму ТВ Мост, Мирјана је говорила о свом животном путу, признајући да није био нимало лак.
„Мој пут је био веома тежак. Током школовања суочила сам се са слабовидошћу и требало је да прихватим себе баш такву каква јесам. Препреке су постојале, али за мене нису биле непремостиве. Напротив, препреке су биле моја највећа мотивација да наставим даље. Од школских дана живим са инвалидитетом, али ме то никада није спречило да остварујем своје циљеве. Највећу подршку пружила ми је породица и њима дугујем огромну захвалност за све што сам остварила. Пут је био трновит, али захваљујући њима успела сам да истрајем“.
Још као девојчица сањала је да ће живот посветити медицини. Тај сан није угасила ни онда када се суочила са губитком вида. „Медицина је мој животни сан још од основне школе. У једном периоду изгледало је да ће тај сан бити прекинут, али нисам одустала. Завршила сам здравствену негу, волим медицину и здравство и инвалидитет ме није спречио да будем одговоран здравствени радник. Здравство и медицина одувек су били мој позив“.
Посебно место у њеном професионалном развоју заузима рад са пацијентима. Као члан Балинт друштва од 2014. године и Балинт водитељ групе за здравствене и просветне раднике у Косовској Митровици, свакодневно ради на унапређењу односа између здравствених радника и пацијената. „Велика мотивација ми је помоћ пацијентима. Кроз Балинт едукацију научила сам да боље разумем пацијента, али и колико су емпатија, разумевање и разговор важни у здравственом раду“.
На путу образовања и професионалног усавршавања није изостала подршка колега, професора и пријатеља. Ипак, како каже, често је морала да уложи много више труда него други. „Имала сам огромну подршку колега, пријатеља и професора са Медицинског факултета. Међутим, током свог школовања и рада улагала сам много више труда од осталих да бих постигла исте резултате. Мој пут није био лак, али сам желела да остварим исте резултате као и моји вршњаци“.
Посебно тешко било јој је суочавање са предрасудама. „На свом животном и образовном путу наилазила сам на бројне предрасуде. Људи су често у први план стављали мој инвалидитет, а не моје квалитете, знање и образовање. Временом сам научила да су најбољи одговор упорност, рад и вера у себе. Инвалидитет не одређује нечију способност, нити колико неко вреди“.
Велику промену у њеном раду донео је развој асистивне технологије. „Захваљујући познанствима из Савеза слепих Републике Србије сазнала сам за многе могућности које раније нисам ни знала да постоје. Током истраживања за мастер рад открила сам говорну тастатуру, читаче екрана и говорне софтвере. Све то ми је значајно олакшало живот, рад и учење, али ме је и додатно мотивисало да наставим даље и упишем докторске студије“.
Мирјана каже да јој је велика жеља да својим примером покаже да инвалидитет не сме бити разлог да неко буде потцењен. „Желим да докажем да и особе са инвалидитетом вреде. Некада је то била табу тема и веома мало се говорило о слепим и слабовидим особама“.
Сматра да друштво може и треба да учини више. „Волела бих да људи боље разумеју како се ми осећамо и како је живети са инвалидитетом. Потребно је више да се говори о овој теми, да се подигне свест, да особе са инвалидитетом добију већу подршку и више прилика да напредују, уче, раде и остваре своје потенцијале“.
Ипак, примећује да се ствари полако мењају. „Положај особа са инвалидитетом данас је бољи него раније. Више се говори о овој популацији и људи су образованији. Можда су се некада особе са инвалидитетом мање усуђивале да студирају и напредују, а данас је то другачије“.
Када данас погледа иза себе, каже да је поносна на све што је постигла. „Имала сам снагу, била сам неуморна, желела сам и да радим и да учим. Данас сам срећна што сам остварена у свом позиву и што резултати мог рада говоре уместо мене. Срећна сам што сам доказала да се људи не вреднују по инвалидитету, већ по квалитету“.
Посебну поруку упућује свима који се данас суочавају са животним изазовима. „Волела бих да охрабрим макар једну особу да, уколико се суочава са бројним изазовима, не одустаје. Препреке постоје, али нису непремостиве“.
На питање шта би данас рекла шеснаестогодишњој Мирјани, која се тада први пут суочила са слабовидошћу, одговара искрено: „Борила сам се да прихватим себе и сметало ми је што нисам као остали. Данас размишљам другачије. Верујем у себе и своје квалитете који су надоместили тај недостатак и заволела сам себе баш овакву каква јесам“.
Иако иза себе већ има импресивну професионалну и академску каријеру, Мирјана каже да њени снови ту не престају. „Дипломе и посао јесу мој успех, али желим да остварим себе и на другим пољима живота и надам се да ће бити и тог успеха“.
Животна прича Мирјане Виријевић није само прича о животу са инвалидитетом. То је прича о истрајности, образовању, раду и вери у сопствене могућности. Она показује да препреке могу успорити човека, али га не могу зауставити уколико не одустане од својих снова. Управо зато њена порука да се „људи не вреднују по инвалидитету, већ по квалитету“ остаје најјача порука ове приче – порука која може бити подстрек свима који се суочавају са животним изазовима.
Извор: Радио Митровица север
