У породици Илић сликарство никада није било само хоби. Љубав према платну, бојама и уметности преносила се са генерације на генерацију, а данас причу о стваралаштву наставља академски сликар Марко Илић, син једног од најпознатијих уметника са ових простора Банета Илића.
Док Звечанци и данас памте раскошни таленат Банета Илића, његов син Марко наставља породичну традицију и припрема своју самосталну изложбу. Како истиче, иако се у младости више бавио спортом, одрастање уз оца уметника одредило је његов животни пут.
„Више сам се бавио спортом, али уз оца то ми је више био хоби, Када радиш нешто, увек имаш папир, боје – код нас је то увек било присутно. Онда ме је то баш привукло и, када сам мало одрастао, негде у средњој школи, родила ми се идеја да упишем Академију. Тако је све кренуло“, наводи Илић за Косово онлајн.
Отац му је, каже, био највећа подршка и знањем и психолошки.
„Тако је то почело и, ево, траје до данас. И брат је завршио Академију, а сада је и његова ћерка, моја братаница, на Академији. Дакле, постоји породична традиција бављења уметношћу. На Академији се много ради, али ипак мислим да сам више научио од оца. Те неке цаке, да тако кажем – мешање боја, избор материјала и слично – то је непроцењиво искуство које сам стекао од њега. Наравно, свака част професорима на Академији, али некако сам са њим сам био приснији, па је лакше указати на грешке и искрено рећи све, без улепшавања. Мислим да сам управо захваљујући њему стигао довде и постигао ово чиме се данас бавим“, искрен је Илић.
Поред сликарства, Марко се бави и иконописом на дрвету, за који каже да захтева много више прецизности и дисциплине.
„Та техника је мало другачија од сликарске. Сликарство ипак тражи више слободе, док у иконопису све мора да буде прецизно и у складу са канонима. Ту не можеш да измишљаш нешто своје, да мењаш боје или уводиш елементе који не припадају тој традицији. И то ме веома привлачи. Захтева много више прецизности, али успевам да га ускладим са сликарством. Бавим се и дуборезом. Тако смо се брат и ја некако поделили – он се бави акварелом, а ја сликарством на платну, па не радимо исте ствари“, рекао је он.
Како наводи, сликарство за њега представља својеврсни бег од свакодневице и простор у којем проналази мир. „Представља бег од ове суморне стварности. Заиста се осећаш лепо, узвишено и мирно, нарочито када радиш у природи и када си сам са њом. Све што радим заправо одражава моја интересовања – природу, море, снег, планине, цркве. То су ствари које ме и иначе занимају у животу, па се на неки начин допуњујем кроз сликарство. Оно ме испуњава. Не бих рекао да ми је то хоби, јер је то моја професија, али је невероватно лепа професија која даје више него што ти њој дајеш“, каже Илић.
У сусрет изложби која је у припреми, истиче да ће највећи део радова бити представљен у акрилној техници, иако ради и у уљу и на дрвету.
„На овој изложби, коју излажем, углавном представљам радове рађене акрилом, али радим и у уљу, као и на дрвету. И неколико таквих радова биће изложено. Акрил користим у последње време зато што се брже суши. Међутим, уље је ипак пластичније и чини ми се да даје бољи резултат. Композиција делује богатије, а и сама пластичност слике је израженија. С друге стране, акрил је веома захвалан за рад, а већина ових платана урађена је управо том техником“, наводи он.
Када је реч о раду у дрвету, најчешће користи орах, који сматра најпогоднијим материјалом за дуборез и осликавање. „Ја искључиво користим орах. Орах има лепу структуру и боју и зато ми се посебно допада. Углавном радим на ораху, мада се деси да користим и трешњу или шљиву, односно врсте дрвета које имају занимљиву боју и текстуру. Радим посебном техником у којој дрво благо палим како би добило старински изглед. Углавном је то орах. Показао се као најбољи и за дуборез и за сликање на дрвету“, каже Илић.
Бави се и педагошким радом, као професор ликовне уметности у Основној школи „Бранко Радичевић“ у Северној Митровици. Уверен је да се таленат код деце може препознати веома рано, али да је љубав према уметности пресудна.
„Љубав је најбитнија у свему. Ако немаш љубави према томе чиме се бавиш и радиш нешто само реда ради, то се код деце одмах види. Деца су искрена и код њих се то врло лако препознаје. Ми смо једно време покушавали да организујемо школу сликања, али нам је то одузимало много времена, због посла, породице и сопственог рада. Колико знам, у Митровици постоји школа сликања, у Звечану мислим да нема. Увек подржавам децу која желе да се баве уметношћу. То је заиста лепо занимање. Колико је исплативо код нас, то зависи од много фактора, пре свега од економске ситуације становништва. Ако неко има малу плату, неће купити слику јер постоје приоритетније ствари. Ипак, то је леп позив. Чак и ако неко не жели професионално да се бави уметношћу, препоручујем да му она буде хоби. Када човек има времена да се посвети уметности, она га испуњава. Као и свака друга уметност“, сигуран је Илић.
Говорећи о породичној традицији, Марко је поменуо и своју братаницу, која је након завршене средње уметничке школе у Краљеву наставила школовање на Академији уметности у Северној Митровици.
„Веома ми се допада како ради, а и професори је много хвале, без икаквог претеривања. Морам да кажем да је и њој и нама било много лакше јер смо имали познатог оца. Данас је веома тешко сам градити каријеру, носити се са критикама и пробијати се на уметничкој сцени. Ми смо већ имали утабану стазу коју је поставио Бане. Захваљујући томе било нам је лакше да уђемо у уметнички свет, да нас позивају на колоније и изложбе, да људи долазе да купују наше радове. Лакше је када људи знају за Банета, па онда за његове синове, а сада и за унуку“, објашњава Илић.
Породица Илић посебно значајним сматра ликовну колонију и културну манифестацију „Соколица“, чији је Бане Илић био један од оснивача. Ове године биће одржана 30. јубиларна колонија крајем августа, а у плану је и посебна изложба посвећена радовима на дрвету.
Илић наводи да је одлука да организује своју прву самосталну изложбу сазрела након смрти његовог оца.
„Искрено, највећу инспирацију за ову самосталну изложбу добио сам након очеве смрти. Имао сам много радова, али никако да их сакупим на једном месту. Неки су поклоњени, неки продати, а сада сам пожелео да покажем да неко наставља да ради и после њега. Наши пријатељи, купци и људи који нас познају знали су чиме се бавимо, али шира јавност углавном није. Када организујете изложбу, људи то виде, чују за њу и упознају се са вашим радом“, каже.
Посебно је издвојио комбиновану технику рада шпахтлом и четком, коју је научио од свог оца. Иако се са различитим сликарским техникама упознао током студија на Академији, истиче да је искуство учења непосредно од оца било неупоредиво вредније. Рад шпахтлом сматра изузетно захвалним и блиским свом уметничком изразу, док знање и вештине које му је отац пренео описује као непроцењиве.
Управо то наслеђено искуство и данас представља важан део његовог стваралаштва, а чињеницу да му је отац био и учитељ сматра великом животном привилегијом. Изложба је одржана у башти Дома културе у Звечану, где се окупио велики број љубитеља уметности, пријатеља и поштовалаца рада аутора. Посетиоци су у пријатној атмосфери имали прилику да погледају изложена дела и упознају се са стваралаштвом уметника који наставља породичну традицију.
Најбоља потврда уметничког трага породице Илић из Звечана јесте чињеница да је готово немогуће пронаћи дом, локал или установу на северу Косова, а и шире, у којој се не налази бар једна њихова слика. Било да је дело Марка, Блажа или њиховог оца Банета, њихова платна већ деценијама дају душу домовима и сведоче о породичној традицији и таленту који се преносе са генерације на генерацију.
Извор: Косово онлајн
