Војно технички споразум у Куманову, којим је прекинута агресија НАТО на Србију, односно Савезну Републику Југославију, потписан је 9. јуна 1999, пре 27 година.
Споразум је потписан касно ноћу 9. на 10, после петодневних тешких преговора.
Потписници споразума су били: Мајкл Џексон, британски генерал, одмах потом командант КФОР-а (до октобра 1999) у име НАТО, Светозар Марјановић генерал-пуковник Војске Југославије и Обрад Стевановић генерал-потпуковник полиције Србије, у име СРЈ.
Делегација СРЈ инсистирала је да повлачење снага Војске Југославије и полиције мора бити синхронизовано са распоредом међународних безбедносних снага на простору Косова и Метохије, под окриљем УН, како би се онемогућио безбедносни вакум и обезбедило стабилно окружење и сигурност свих грађана на Косову.
Представници СРЈ заступали су чврсто став да међународно безбедносно присуство мора бити искључиво под окриљем УН, како је било предвиђено мандатом Народне скупштине Србије и изјавом савезне владе.
Војно-технички споразум заснивао се на политичком документу од 10 тачака који је усвојен у Београду приликом разговора председника Слободана Милошевића, Мартија Ахтисарија и Виктора Черномирдина.
Предлог мировног плана је председнику СРЈ Слободану Милошевићу у Београд донео председник Финске Марти Ахтисари, у својству заступника ЕУ и генералног секретара УН.
Потписивању је претходила и серија преговора Милошевића са Виктором Черномирдином (1938-2010) руским дипломатом, који је био лични изасланик тадашњег председника Русије Бориса Јељцина
Мировни план је 3. јуна 1999. одобрила Скупштина Србије, као и тадашња Савезна влада.
Кључне одредбе постигнутог споразума подразумевале су: Прекид непријатељстава између НАТО формација и снага СРЈ, односно Војске Југославије и Полиције Србије, потом повлачење снага СРЈ са простора Косова у року од 11 дана. Споразум је одредио и успостављање зоне безбедности уз административну границу са Косовом унутар централне Србије и Црне Горе, и то зона ваздушне безбедности, од 25 километара, и зона копнене безбедности, појас ширине пет километара. КФОР се обавезао на разоружање ОВК. Прецизирани су детаљи спровођења.
Према Споразуму, међународне снаге су “овлашћене да предузимају све неопходне мере с циљем успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане”.
Пошто је Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а, сутрадан, 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, последњи пројектили током агресије НАТО на Србију пали су на подручју села Кололеч, недалеко од Косовске Каменице, у 13.30, и на касарну у Урошевцу око 19.35.
Био је то 79. дан НАТО бомбардовања на Србију, односно СРЈ.
Ваздушни напади НАТО на СРЈ почели су 24. марта 1999, без одобрења Савета безбедности УН.
Савет безбедности УН усвојио је 10. јуна 1999. Резолуцију 1244, а на Косово је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да обезбеде мир, безбедност и повратак избеглих.
Два дана потом, 12. јуна 1999. почело је повлачење снага Србије и СРЈ, а Кумановским споразумом је дефинисан рок за њихово повлачење од 11 дана. Повлачење је окончано четири дана касније.
Војску СРЈ и полицију Србије заменили су на Косову припадници КФОР. У прво време са њима се налазио и невелики руски контингент, који је у саставу СФОР-а претходно био стациониран на простору БиХ.
Са друге стране, Ослободилачка војска Косова никада није демилитаризована.
Након повлачења југословенских снага, Срби на Косову постали су мета честих напада и злочина. Косово је од 1999. године напустило више од 200 хиљада Срба и осталог неалбанског становништва.
Извор: ТВ Мост/Танјуг
