Јадран Стојановић са Брезовице има веома занимљив хоби – голубарство, које спаја љубав према птицама, природи и традицији. Док проводи време са њима, како истиче, ужива а посебно га чини срећним када му се голуб након неколико хиљада пређених километара врати.
Стојановић се голубарством бави од детињства, раније је имао украсне голубове и високолетаче, док данас има осамдесетак голубова писмоноша.
„Одрастао сам у породици где је било голубова, и рано је и кренула љубав према голубарству. Имао сам прекиде у бављењу голубарством због посла, али кад год сам био у могућности држао сам голубове. Раније сам држао украсне, затим восоколетаче али због све већег броја грабљивица, сад држим писмоноше који се такмиче у даљини и враћању. Иако нисмо у могућности да се такмичимо, имамо голубове од те линије. Захвалио бих пријатељима који су у томе учествовали, пре свих Миловић Ћаво који је у Митровици. Голуб ког држим у руци је његов, женка која је летела Румунијом и на другој стази поломила је ногу, али завршила је све стазе и имала добре резулатате. Ту је и Миловић Мирко првак у Белгији, који има много медаља и свима помаже“, прича Стојановић.
Истиче да иако брига о голубовима подразумева редовно храњење, одржавање голубарника и заштиту од болести, на то не гледа као обавезу јер у томе ужива.
„Када човек воли то што ради, не схвата као обавезу. Ујутру се нахране, напоје, и када је време парења јако је битна редовна исхрана. Када су такмичења исхрана се мења, и зато су посебно смештени летачи, а посебно матично јато које користимо за извођење голубова, да не би изгубили линију. Такмичили само са клубом у Приштини, али последње две године нисам у могућности због обавеза, што не значи да се нећу вратити томе. Сваки голуб има прстен са бројем и картицу, и на основу тога се доказује из чијег је јата“, каже Стојановић.
Иако се голубарством у општини Штрпце не бави велики број људи, каже да им је плану да оснују клуб који би носио име по недавно преминулом Небојши Милошевићу, једном од највећих заљубљеника у голубарство у овој средини.
„Био је човек који је волео све животиње, и био иницијатор свега што је везано за голубарство, али и узгој кокошака, шарпланинаца. Остаје нам да увек помињемо Небојшу и имамо иницијативу да оснујемо клуб са његовим именом и једном годишње одржимо такмичење у његову част“, наводи Стојановић.
Кроз године бављења голубарством сећа се разних анегдота, али су му посебно драге оне у којима се види посебна способност голуба да се и након одређеног броја година врати свом власнику.
„Док сам као дете држао голубове живео сам у другој кући, а након пресељења у нову кућу пребацио сам и голубове. Дао сам другу из Јажинца једног голуба, и након шест година ми је комшија који живи у близини старе куће јавио да ту долази неки голуб. Пошто су сви моји голубови били на броју, отишао сам да проверим о чему се ради. На основу броја прстена и записа видео сам да је голуб мој и да сам га дао другу у суседно село, а он поклонио некоме у Младеновцу. После пет година голуб се вратио на место са ког је отишао. Веома је паметна птица, и љубав узвраћа дупло“, наглашава наш саговорник.
Позвао је младе људе да почну да уче о голубарству, проведу више времена у природи, и тако можда пронађу своју страст и хоби за цео живот.
„У плану ми је да и даље држим голубове. Позвао бих и младе да дођу, да се дружимо, јер се свако наше такмичење своди на дружење. Добро је што се селекција код голубова врши природно, јер сам заљубљеник у голубове и никада нисам вршио селекцију код српских високолетача, када није добар летач па треба да се склони, не могу да га пустим. Овако пустиш голуба и најпаметнији и најјачи дође, а онај слабији се не врати, и то је природна селекција“, објашњава Стојановић.
Извор: Косово онлајн
