Пре 40 година, првих сати 26. априла 1986. у совјетској атомској електрани у Чернобиљу експлодирао је четврти реактор и изазвао најтежу мирнодопску нуклеарну катастрофу. Хиљаде људи умрле су од последица зрачења, а радиоактивни облак прекрио је знатан део Европе, са несагледивим последицама, најтежим на простору југа Белорусије и севера Украјине.
Према појединим тумачењима, од последица радијације, до наших дана, умрло је између 200.000 и 400.000 људи, а сматра се да је последице зрачења у мањој или већој мери осетило до пет милиона људи.
Чернобиљ се налази на крајњем северу Украјине, у пограничној зони са Белорусијом, стотинак километара северно од Кијева. На том простору совјетске власти изградиле су, почев од седамдесетих, електрану у којој су у време трагедије, априла 1986, радила четири реактора типа РМБК-1000, а још два су била у изградњи. У то време, Чернобиљ је покривао приближно 10 одсто потрошње електричне енергије у Украјини.
До катастрофе је дошло на реактору 4, током тестирања везаних за систем хлађења у случају престанка напајања електричном енергијом. Тестирања те врсте покушавана су у Чернобиљу 1982, 1984. и коначно 1986. Иако су после прва два теста вршене додатне модификације, побољшања, због незадовољавајућег резултата, те 1986. уследио је распад система и експлозија реактора.
Прва званична тумачења након трагедије износила су тврдње да је реч о неодговарајућем руковању, људској грешци. Потом су нуклеарни стручњаци разјаснили да су реактори тог типа имали озбиљне системске недостатке и да основни узрок трагедије јесте сама конструкција реактора типа РМБК-1000.
Пошто се експлозија догодила, у 1.23, по московском времену, а обим трагедије није био јасан, покушало се с класичним гашењем. Готово сви припадници ватрогасног тима који се брзо нашао на месту трагедије страдаће наредних дана или седмица од последица изложености радијацији.
Прве реакције руководилаца и електране и локалне партијске организације, сводиле су се на објашњења да је све под контролом, те да је реч о инциденту. На истоветан начин су реаговале и власти у Кијеву, односно Москви. Размере трагедије властодршци у Москви почеће да наслућују тек пошто су совјетски нуклеарни стручњаци успели да укажу на тежину ситуације.
Касније тог дана, основана је одговарајућа комисија за истрагу несреће. На њено чело постављен је Валериј Легасов (1936 – 1988) заменик директора московског „Института за атомску енергију Курчатов“. Из Москве је уз стручњаке упућен, као централна политичка фигура, Борис Шчербина (1919 – 1990) стручњак за енергетику, члан ЦК, дугогодишњи потпредседник владе Совјетског Савеза.
Популација оближњег Припајта, где су живели радници електране, евакуисана је отуда тек у раним поподневним сатима 27. априла, укупно око 49.000 особа. А наредног дана, 36 сати након несреће, закључено је да је потребна евакуација становништва из зоне од 10 километара, да би подручје евакуације затим било проширено на 30 километара.
Пошто су размере катастрофе постале несумњиве, започело је затрпавање отвореног језгра реактора, хеликоптерским насипањем из ваздуха, са више од 5.000 тона песка, олова, глине и бора. Био је то страховито ризичан посао и однео је бројне жртве. Више од 600 пилота извело је хиљаде летова насипања. Пожар унутар реактора 4 угашен је тек 10. маја.
Подједнако је опасна била ситуација са одстрањивањем високо радиоактивног материјала из језгра реактора који се распршио експлозијом. Показаће се да су роботски системи отказивали због превисоке радијације, и највећи део тог посла обавили су људи.
Совјетске власти размере катастрофе Чернобиља признале су тек пошто су одговарајуће службе околних земаља, пре других Швеђани, указале на вишеструко увећане нивое зрачења, радиоактивност разношену ваздушним струјама, ветром. У јутарњим сатима 28. априла, прорадио је систем алармирања у шведској нуклеарној електрани Форсмарк, удаљеној око 1.000 километара ваздушном линијом од Чернобиља.
После почетних изјава да се догодила мања несрећа, совјетске власти су, најзад, увече 28. априла, у 21 сат, званично обелоданиле да је дошло до несреће у нуклеарној електрани Чернобиљ. У међувремену, облаци радиоактивне прашине прекрили су, осим делова Совјетског Савеза, и Скандинавију, велики део Централне Европе, делом и Југоисточне.
У санацији Чернобиља и окружења, било је ангажовано око 600.000 лица, такозваних ликвидатора.
Совјетске власти посветиће се потом, осим изградње гигантског система за хлађење испод комплекса електране, изградњи саркофага, као првог вида заштите околине. Према објектима који су остали у употреби, пошто су два реактора и надаље радила, саграђена је бетонска баријера дебљине 200 метара. Рад реактора 1 биће обустављен новембра 1996. а реактора 3 децембра 2000. године, чиме је електрана Чернобиљ коначно обуставила рад.
Неретко се истиче да је катастрофа електране у Чернобиљу, чије је званично име било Чернобиљска нуклеарна електрана „Владимир Иљич Лењин“, знатно урушила поверење грађана у совјетски режим, те да је међу узроцима потоњег распада те земље.
Данас, у реактору 4, који је 1986. експлодирао, налази се око 135 тона високо радиоактивног урана и плутонијума, па зрачење и даље деформише структуре саркофага, што захтева нове радове, слојеве ојачавања. На удаљености од стотину метара од разореног реактора радијација је приближно 50.000 пута већа од дозвољене.
Затворена зона, која је непосредно озрачена, укупне површине веће од Луксембурга, налази се под надзором.
Последњих година, уочи актуелног рата на тлу Украјине, она је постала терен ексцентричног вида туризма, посебно надгледаног. Са друге стране, уочено је необично бујање природе, флоре, а видна је и повећана бројност појединих врста, као вукова и медведа. Успешно су се адаптирали и коњи Пржеваљског, једне врсте која је настањивала степе централне Азије.
Извор: РТС
