Европска унија, која је деценијама инсистирала на чврстим и непроменљивим критеријумима за проширење, сада шаље сигнале да је спремна на преиспитивање сопствених правила. Изјаве европских званичника о новим моделима приступања отвориле су питање да ли је досадашњи систем достигао своје границе и шта то значи за земље кандидате. Расправа о новим моделима није почела у Бриселу, већ да су је иницирали лидери региона, каже директор Института за европске студије Слободан Зечевић.
Европска унија шаље сигнале да је спремна на преиспитивање сопствених правила када је реч о критеријумима за проширење.
„Пре Марте Кос, ту расправу су отворили председник Вучић и премијер Албаније Рама предлогом да земље Западног Балкана уђу у јединствено тржиште и Шенген, што би значило пуну економску интеграцију и лакши живот грађана“, каже Зечевић за РТС.
Према предлозима који се сада разматрају у Европској унији, постоје три могућа модела проширења – задржавање постојећег система, његова реформа или увођење такозваног „обрнутог“ или постепеног чланства.
Зечевић сматра да досадашњи модел показује озбиљне слабости. „Видели смо да садашњи систем не функционише најбоље. Од 2013. године није било нових пријема, а чак и симболичан случај Црне Горе показује колико је процес успорен“, истиче.
Као најзанимљивију опцију издваја концепт делимичне интеграције, који подразумева рани приступ кључним бенефитима Европске уније. „То није класично обрнуто чланство, већ пробно – да уђете у јединствено тржиште, можда и у Шенген, да учествујете у институцијама, али без права вета. То би омогућило бржу интеграцију и подстакло реформе“, објашњава Зечевић.
Ипак, овај модел наилази на отпор унутар Уније. „Државе чланице га виде као превише компликован и правно непознат. Кажу да је то ‘револуционарно’ решење за које систем није припремљен“, додаје Зечевић.
Један од главних проблема проширења није само спремност кандидата, већ и недостатак сагласности унутар саме Европске уније. Према Зечевићу, у великим државама попут Немачке и Француске постоји значајан отпор даљем ширењу.
„У Немачкој је мање од половине грађана за проширење, а у Француској још мање. Истовремено, Унија није спровела неопходне реформе свог система одлучивања“, каже Зечевић.
Посебан изазов представља право вета, које са већим бројем чланица додатно компликује доношење одлука. „Што је више држава, теже је постићи сагласност. У геополитичким питањима, попут финансирања Украјине, једна земља може да блокира цео процес“, објашњава Зечевић.
Додаје да је рат у Украјини додатно променио приоритете. „Геополитика је сада у првом плану. Проширење више није само техничко питање, већ стратешко – и зато је и Украјина у фокусу, иако је далеко од испуњавања критеријума“, наводи Зечевић.
У таквим околностима, Србија се суочава са спорим напретком и сталним померањем услова за приступање. „Имамо ситуацију да се критеријуми мењају – од правосуђа, преко спољне политике, до изборних услова. Делује као да се мета стално помера“, каже Зечевић.
Као посебан проблем истиче свакодневне последице непотпуне интеграције. „Стање на границама је апсурдно – гужве, проблеми за грађане и превознике. Да смо део јединственог тржишта и Шенгена, тога не би било“, наглашава Зечевић.
Због тога сматра да би делимична решења могла бити најреалнији пут.
„Ако већ не могу да нас приме одмах, онда би бар требало да нас чвршће интегришу. То би олакшало живот људима и донело конкретне користи, уместо да годинама чекамо у застоју“, закључио је Зечевић.
Извор: РТС