Агресија НАТО на Србију, односно тадашњу СР Југославију почела је пре 27 година, 24. марта 1999. године у 19.53 часова.
Агресија на СРЈ била је преседан и изведена је без сагласности Савета безбедности УН.
Према подацима Министарства одбране Србије, током НАТО агресије убијен је 1.031 припадник војске и полиције, а рањена су 5.173 војника и полицајца.
Погинуло је око 2.500 цивила, међу њима 89 деце, а рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце.
Као нестали воде се 25 особа.
Светској јавности је представљено да је разлог агресије била тешка хуманитарна криза на КиМ, а у стварности на КиМ се 1998. године догодила серија терористичких напада које је починила ОВК, како против снага безбедности Србије и СРЈ, тако и против бројних цивила, не само Срба.
Нападани су важни објекти, путеви, комуникационе тачке, погранични појас уз Албанију, а потом и поједине варошице.
Као изговор за агресију искоришћени су догађаји у Рачку, 15. јануара 1999. године, а потом и неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу.
Пошто је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на територији Србије, уз предлог да Уједињене нације надгледају мировно решење на Косову и Метохији, НАТО је започео ваздушне ударе.
Наредбу за напад дао је тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Према саопштењу Генералштаба Војске Југославије, у првом налету 24. марта гађано је више од 20 објеката.
Први пројектили су пали у 19.53 часова на касарну у Прокупљу, где је страдао војник Бобан Недељковић, који је прва жртва агресије.
Следили су удари на Приштину, Куршумлију, Батајницу, Стражевицу. Паралелно, гађани су предајници и системи везе на Јастрепцу и другде, као и Стражевица у Раковци.
Погођен је и Даниловград, где је погинуо војник Саша Стојић из Београда, као и аеродром Голубовци код Подгорице.
Највише је циљан простор Косова и Метохије, а онда и Београд, Нови Сад, Ниш, Лесковац, Сомбор, Суботица, Подгорица, Херцег Нови и Луштица у Боки.
НАТО је започео бомбардовање са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији.
Иако су претње војном интервенцијом постојале од почетка деведесетих, агресија НАТО на СРЈ је заправо припремана током 1998. године.
У књизи „Модерно ратовање“ Весли Кларк није крио да је планирање агресије НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. увелико било у току“.
У пролеће 1998. године погранични појас општина Дечани и Ђаковица био је зона масовних терористичких активности ОВК.
Дечани су били у вишемесечном окружењу, без струје и телефонских веза, а тешке борбе вођене су у априлу и мају.
Почетком јуна терористичка ОВК објавила је мобилизацију, која је подразумевала обавезан одазив под оружје свих Албанаца од 18 до 55 година, што је значило да је на делу оружана побуна.
Војска Југославије у операције је први пут укључена првог дана јуна, па су Дечани деблокирани након вишедневних борби.
Уследили су, углавном инсценирани, збегови локалних сељана примораваних од стране припадника ОВК.
У међународној јавности појавиле су се лажне тврдње да је у Албанију пребегло 20.000 лица, а додатних 8.500 у Црну Гору.
Власти СРЈ су покушале да на безочну пропаганду одговоре организовањем посета дипломата из Београда Косову и Метохији, али су потоња обраћања тих дипломата била сасвим прилагођена политикама њихових влада, независно од стварног стања на терену.
Истовремено, у западним медијима на делу је била пропаганда са потпуно неистинитим информацијама о збивањима на Косову и Метохији.
Челници САД и ЕУ, паралелно, оптуживали су Србију за наводно етничко чишћење, ратне злочине и хуманитарну катастрофу.
Поново су забрањени комерцијални летови авиопревозника из СРЈ, а 8. јуна Савет безбедности УН забранио је инвестирање у СРЈ.
Војни министри земаља НАТО донели су 11. јуна 1998. године декларацију о припреми за војну интервенцију на КиМ. Трупе НАТО-а распоређене су у Албанији и Северној Македонији, а половином јуна изведене су војне вежбе НАТО назване „Одлучни орао“ на самој граници Србије.
Припадници терористичке ОВК напали су Ораховац 17. јула. Био је то први њихов покушај заузимања већег места. Током прва два дана албански екстремисти запосели су кључне објекте, општину, пошту, дом здравља, а телефонске везе и снабдевање струјом су прекинути. Бројни Срби су киднаповани и масакрирани.
Војска Југославије и полиција ослобађање Ораховца започињу 18. јула. Град је ослобођен после дводневних борби 19. јула, али су борбе настављене и сутрадан.
Најмање 110 Срба цивила у тој зони је отето, почев од 11. јула. Пронађени су посмртни остаци 42 жртве.
Савет НАТО је 12. октобра 1998. године донео одлуку о усвајању наредбе за активирање снага.
Сутрадан је тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић потписао споразум са специјалним изаслаником САД за Балкан Ричардом Холбруком, а договорено је да посматрачи ОЕБС надгледају мировни процес на Косову.
Одређено је смањење броја припадника Војске Југославије на простору Косова на број с почетка 1998. године, као и да нико не може бити позван на одговорност због кривичних дела током оружане побуне.
Упркос споразуму, после састанка Савета НАТО-а, 30. јануара 1999. године званично је објављено да је НАТО спреман да покрене ударе против СРЈ.
Уследило је додатно распоређивање НАТО трупа у Албанији и Македонији.
Инсценирани су потом преговори у Рамбујеу и Паризу од 6. фебруара до 19. марта, а делегација СРЈ коначни понуђени текст није потписала.
Медлин Олбрајт, тадашњи државни секретар САД и главни архитекта војне агресије на Србију, није крила да је степен захтева упућиваних Београду све време растао, до нивоа који је било немогуће прихватити. Бил Клинтон, тадашњи председник САД, је делегацији америчких Срба и сам накнадно изјавио да оно што је захтевано од Милошевића ни он не би потписао.
Претње бомбардовањем Србије, по тадашњем амбасадору СРЈ при УН Владиславу Јовановићу, постојале су десетак година.
НАТО је током 11 седмица агресије бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом.
Велики део инфраструктуре у земљи је разорен, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Све заједно, процењује се, око 50 одсто производних капацитета Србије.
Разорено је или оштећено око 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.
Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
Трећина електроенергетског капацитета земље је разорена. Бомбардоване су рафинерије у Панчеву и Новом Саду, што је имало и несагледиве еколошке последице.
НАТО је употребио и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Зграда РТС у Београду бомбардована је 23. априла, када је погинуло 16 особа и исто толико рањено. Зграда Телевизије Нови Сад разорена је 3. маја, на Међународни дан слободе медија.
Амбасада Кине у Београду разорена је 7. маја 1999. године.
По окончању агресије, власти у Београду процениле су штету на приближно стотину милијарди долара.
До 10. јуна 1999. године одговарајуће службе Србије регистровале су 18.168 авио прелета. Према НАТО изворима, налета је било 38.004, од тога 10.484 ватрених дејства.
У првој фази у дејствима је учествовало свакодневно око 70 борбених авиона, да би доцније тај број био и око 400 летелица.
НАТО није признао да је имао губитака током агресије на СРЈ, али се у Музеју ваздухопловства у Београду чувају остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица, крстарећих пројектила.
Летелица Ф 117, такозвани „невидљиви“, симбол супериорности америчке технологије, завршила је у њиви у атару сремског села Буђановци.
Међународни кривични суд за бившу Југославију је 27. маја 1999, у јеку агресије на СРЈ, објавио оптужницу и издао налоге за хапшење Слободана Милошевића, Милана Милутиновића, Николе Шаиновића, Драгољуба Ојданића и Влајка Стојиљковића, због наводних злочина на КиМ.
До обуставе агресије НАТО дошло је после потписивања Војно-техничког споразума код Куманова 9. јуна 1999. године.
Потписивању су претходиле посете Београду Мартија Ахтисарија и Виктора Черномирдина, како би се извршио додатни притисак на Милошевића.
САД и Британија у то време су отворено претиле копненом инвазијом на Србију.
Почетком јуна код Бона су се састали Виктор Черномирдин, Марти Атисари и Строуб Талбот, ради припреме за долазак у Београд.
Усагласили су 2. јуна споразум у 10 тачака, на основу чега су Ахтисари и Черномирдин 3. јуна допутовали у Београд.
Према каснијим наводима, посебно грубо у Београду је тада наступио Виктор Черномирдин, представивши Милошевићу понуђено као ултиматум.
Три дана по потписивању Војно-техничког споразума код Куманова почело је повлачење снага Србије, односно СРЈ са Косова и Метохије.
Наредбу о прекиду бомбардовања Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО, издао је 10. јуна.
Последњи пројектили пали су 10. јуна 1999. у рејону села Кололеч, код Косовске Каменице, у 13.30 и на касарну у Урошевцу око 19.35. часова.
Био је то 79. дан НАТО агресије на Србију, односно СРЈ.
Агресија на Србију заокружена је једностраним и противправним проглашењем независности Косова 17. фебруара 2008. године, што су признале земље које су учествовале у агресији 1999. године.
Извор: Танјуг