Драган Спасојевић, син Боривоја Спасојевића који је трагично страдао током погрома 17. марта 2004. године у Северној Митровици, изјавио је да Митровица чува успомену на жртву коју су поднели његов отац и Јана Тучев, која је такође убијена тог дана, али да насиље које је тада почело до данас није престало, већ је само променило облик.
„За мене је 17. март датум који показује да народ има још један разлог да се утврди у својој тежњи да остане на овим просторима, да настави да живи упркос свим изазовима који постоје, мржњи ове друге заједнице или појединцима или групацијама из те друге заједнице који своју таштину и своју неку несрећу најбоље лече на тај начин што врше насиље или покушавају да га врше над српском заједницом и да пробају да избришу трагове српског постојања на Космету“, каже Спасојевић за Косово онлајн.
Од трагичног страдања његовог оца прошле су 22 године, али, како истиче, није заборављена жртва коју је Боривоје поднео.
„Он је био електроинжењер, учествовао је у доста пројеката што се тиче Митровиице, Трепче, био је цењен човек. Био је добар пријатељ многима и народ га памти као свог суграђанина, поготово под таквим околностима под каквим је пострадао“, додаје.
Истрага која се водила није довела до починилаца и налогодаваца напада, што породицама жртава додатно отежава ситуацију. Спасојевић се сећа да ни пре 20 година међународна истрага која је покренута није обећавала правду за жртве мартовског насиља.
„Како каже наш народ, по јутру се дан познаје. Када је после 17. марта формиран међународни тим за истрагу виновника насиља 17. марта, тај тим се звао Тор. Њихово основно питање, када су мене звали да питају о случају мог Боривоја Спасојевића, било је шта је он тражио на улици. Нису они питали о правцу одакле је дошао метак или неке друге ствари, него их је живо интересовало шта је он тражио на улици. А њихов колега из Еф-Би-Аја Берил Винч је пре тога учествовао са српске стране у одбијању напада тих Албанаца, њих двестотинак који су прешли на северни део, наоружани пиштољима и камењем разбијали су локале, пуцали около. Тако да су могли њега да питају, уместо мене, шта је народ тражио на улици у тренутку кад се чују рафали, кад се пуца, кад севају каменице овамо на северу ничим изазвано“, каже он.
Спасојевић наводи да су на мети биле првенствено енклаве у које су се Срби вратили и у којима је поново заживео живот.
„Све се то махом радило на оним местима где је био успешан повратак. Где год су се вратили Срби, ту је попаљено, повређивано и протерано становништво. И толико о том заједничком суживоту. Можда је требало да уведу овај Закон о странцима 18. марта па да се то и датумски веже као институционално насиље. Погром од 17. марта траје у континуитету, само што је сад попримио облике институционалног насиља, где се они праве луди и сматрају да је живот овде почео од 2008. када су једнострано прогласили независност“, додаје.
Време пролази, како каже, а једино промена констелације у свету и политичке воље на Косову може довести до правде коју породице жртава захтевају.
„Све зависи од померања у свету и констелације политичке воље у свету и политичке воље на Косову. Не може онај ко је злочинац да се бави својим злочинима, он те злочине у најмању руку гледа да оправда, као што смо видели изјаве Куртија и ових осталих који кад год причају о томе. Они причају да је народ био револтиран због нечега што су Срби урадили, мада не помињу који су ти разлози, али кажу да ипак разлози постоје. И тиме оправдавају насиље које се десило, цркве које су попаљене и све те ствари и сав тај ужас који су радили у тим данима“, закључује Спасојевић.
Његова унука В.С. каже да је поносна што има јунака од деде, који је убијен ни крив ни дужан.
„Не сећам се свог деде, али кроз татине приче као да сам одрастала уз њега и као да га знам“, рекла је В.С.
Извор: Косово онлајн