Новинар Жарко Јоксимовић, присећајући се Мартовског погрома на Косову 2004. године, каже да је са колегама током три дана обилазио спаљене градове и цркве, да су призори које су затицали били језиви јер се радило буквално све да се сатру трагови српског постојања. Изненађујуће је било, истиче, да нико није могао да нареди присутним страним трупама да се стане на пут насилницима.
Прве информације о томе да широм Косова има и погинулих, затекле су га у Приштини.
„Негде око поднева са колегом Ненадом Филиповићем задесили смо се неким послом у Приштини, у некаквом ресторану преко пута седишта Унмика, где су се углавном Срби окупљали у време паузе за кафу. Не знајући шта се збива око нас, слушали смо да је у Чаглавици заправо рат већ почео. Чули смо сирене хитне помоћи на све стране кроз град. Добио сам позив од рођака из Митровице који ми је јавио да тамо већ има мртвих на српској страни. Мало смо били смо затечени. Такве ствари су се овде увек могле очекивати, али не том жестином и у толиком броју“, каже за Косово онлајн Јоксимовић, који је у то време био дописник РТС-а.
Сцена коју су касније и сами затекли у Чаглавици била је, каже, језива.
„Више десетина хиљада Приштеваца је кренуло на Чаглавицу. Успут смо пролазили према Косову Пољу, део је већ горео. Заправо у пламену је било све што је преостало српско, до Дома здравља, све је то горело. Успут смо у трговачкој зони срели двадесетак америчких ‘жаба’, како их зову. Били су ту, али нису били ангажовани на спречавању тог организованог терора са циљем да се и последњи Србин одавде протера. Чекали су неко своје време, није ми јасно зашто. Док је полиција протеривала преостале Србе по Косову Пољу, они су мирно седели. Кад смо стигли у Чаглавицу, део је већ горео“, присећа се он.
Шведски батаљон, додаје, поређао је своја борбена возила, а његови припадници су се на њима излежавали на мартовском сунцу, и опет нешто чекали.
„У међувремену су делили маренду па су још и јели док су људи овамо гинули и док су куће гореле. Све смо то бележили и снимали, помало зачуђени, у нади да је то само неки ексцес. Међутим, ширила се вест да је све то попримило огромне размере и да готово није било града где се то није дешавало. Из правца Липљана маса људи је кренула према Лапљем Селу. Видели смо масу која је заустављена на садашњем кружном току према Маригони. У Чаглавици су се Чаглавчани сами бранили“, наводи Јоксимовић.
Није, међутим, додаје, било могуће послати снимљен материјал у Београд јер је пракса била да се касете шаљу до дописништва у Прокупљу или Нишу, а линк који је постао у Звечану у Телевизији Мост је био покварен или уништен.
„Тек смо неколико дана касније, кад смо као прва екипа обишли Липљан, спаљено Косово Поље, спаљену зграду ‘Ју програма’ у Приштини, спаљену цркву Светог Николе у Приштини, успели да прву касету проследимо колегама које су нас чекале с оне стране границе и онда је прва слика о овом делу, јужно од Ибра, отишла РТС-у, па преко РТС -а међународном разменом у свет“, прича Јоксимовић.
Само насиље, каже, није могло превише да изненади оне који су преживљавали ратне трауме и током 1999. године, али истиче да је тог марта било масовније него претходних година.
„Оно што нас је изненадило је индолентност и чињеница да нико из команде није могао да нареди да се коначно стане на пут насилницима, терористима. Нико. И то је данима трајало. Било је појединачних случајева, и то мимо команде, па је у једном селу на северу, захваљујући једном француском капетану, или је имао други чин, одлучено да се остане у Гојбуљи и спасили су село. Исто је било и у Карићевој згради у Липљану, где су буквално палили зграду у којој је био српски живаљ, и нико није хтео да притекне. Само је један фински официр улетео својим возилом и спашавао отуда поједине породице“, наводи.
Ни то како су се странци понашали, ипак закључује, није било велико изненађење. „Они су дошли да од овога направе државу. Што је нас мање, то боље по њих. Мање посла и тај ће посао око стварања државе да се настави без било какве побуне с наше стране“, каже Јоксимовић.
У наредна два дана, 18. и 19. марта екипа РТС-а је обишла и снимила спаљени Призрен, манастир Светих Арханђела, Богородицу Љевишку.
„Буквално су све учинили да нам сатру трагове постојања и све то до дана данашњег траје. Онда насиљем, убиствима, сада некаквим административним потезима, законима и то је нешто чему одолевамо и трпимо. Надам се да ћемо одолети и овом најновијем покушају протеривања. 17. март се годинама наставља до данашњег дана, само законима, суђењима, без икакве основе. Новинари више времена проводе у судовима него било где. Ко год реши да уновчи своју имовину, заврши на суду. Онда овај закон и ово што је тренутно актуелно, шта има за циљ него да настави оно што је започето од 17. марта и да окончају ту причу тиме што ће нам затворити школе и болнице“, закључује Јоксимовић.
Извор: Косово онлајн