Док се готово свакодневно нижу вести о обијању и скрнављењу цркава на Косову, паралелно се води и тиша, али подједнако опасна борба – она за историјско тумачење и идентитетско наслеђе. Српске светиње нису угрожене само физички, већ и кроз покушаје присвајања и фалсификовања њихове прошлости, упозорава професорка Факултета уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Јелена Павличић Шарић.
„Напади на цркве више нас, нажалост, не изненађују. Постали су низ који се готово подразумева. То је можда и најопасније – равнодушност која настаје када се нешто пречесто понавља“, рекла је Павличић Шарић за Euronews Srbija.
Српска културна баштина на Косову, како истиче, трпи двоструки притисак. Први је онај који је био највидљивији 1999. и током погрома 2004. године – организовано физичко уништавање, паљење и девастација цркава, манастира и споменика. Други, дуготрајнији и систематичнији, јесте покушај реинтерпретације и присвајања наслеђа.
„За већину тих цркава постоје јасна историјска документа, натписи, ктиторске повеље, архивска грађа. Ипак, упркос томе, сведочимо упорним покушајима да се њихово порекло и идентитет представе другачије. То је оно што делује готово невероватно – да се и у научним круговима покушава прогурати таква интерпретација“, навела је Павличић Шарић.
Euronews Srbija
Посебно, како је истакла, забрињава чињеница да су поједине српске светиње на дигиталним платформама, попут Google мапа, означене и именоване на албанском језику, што додатно утиче на перцепцију и колективно памћење. Део српске средњовековне баштине на Косову налази се и на Листи светске баштине у опасности при UNESCO-у, што потврђује њен осетљив статус и међународно препознату угроженост.
Када се говори о културној баштини на Косову, јавност је најчешће фокусирана на цркве и манастире. Међутим, како професорка истиче, наслеђе је далеко шире. „Поред сакралног, постоји и богато профано наслеђе – јавне зграде, споменици, уметничка дела модерне и савремене уметности. О многим радовима данас не знамо где се налазе. Страдали су, нестали или су измештени током и након 1999. године“, каже она.
У том контексту, као симбол ширег проблема наводи пример некадашње средње уметничке школе у Пећи, у стручној јавности познате као Пећка школа. Основана 1949. године, деценијама је радила по српском образовном систему и изнедрила бројне уметнике. Данас функционише по косовском систему и под другим именом.
„Промена имена и идентитета институција утиче и на колективно памћење. То је суптилан, али снажан начин брисања сећања“, оцењује Павличић Шарић.
Управо зато је организована изложба „Пећка школа – место развоја вештина и знања“, као подсећање на њен значај и људе који су је градили.
Посебну забринутост изазивају и најаве да би Приштина могла да покуша преузимање контроле над Универзитетом у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
„Уколико би дошло до таквог сценарија, последице би биле далекосежне – не само по образовни систем, већ и по очување идентитета и културног континуитета Срба на Косову и Метохији“, сматра професорка.
Образовне институције, како наглашава, нису само места учења, већ и чувари културног памћења. Губитак институционалне аутономије могао би да отвори простор за даље релативизовање и реинтерпретацију историје, а потом и за снажније притиске на саме светиње.
Српска средњовековна баштина на Косову вишеструко је вреднована и међународно призната, али је истовремено и често оспоравана као „спорно наслеђе“ на простору данашњег Косова. „Зато је фокус на тој баштини двострук – идентитетски и безбедносни. Она је носилац идентитета, али и оно што је најугроженије“, додала је Павличић Шарић.
Између физичког нестанка и покушаја фалсификовања историје, српска културна баштина на Косову остаје на првој линији борбе за очување идентитета – не само као скуп грађевина и уметничких дела, већ као темељ колективног сећања једног народа.
Извор: Euronews Srbija
