Израђене од вуне или лана, ткане, па потом ваљане на посебним машинама ваљарицама са богатим, густим везом углавном црвене боје и флоралним геометријским мотивима – то је само део одлика народних ношњи са Косова. Разликују се од краја до краја, многе имају и оријенталне карактеристике, али свака од њих представља истинско благо српске културе и традиције.
Етнолог и виши кустос Етнографског музеја Јелена Туцаковић изјавила је за Косово онлајн да народне ношње са Косова припадају периоду од краја 19. века до прве половине и средине 20. века.
„Њихова основна карактеристика је прво материјал од којег су прављене. То је у највећој мери била вуна, а користио се још лан, памук и у ређим ситуацијама било је и свиле“, казала је Туцаковић.
Додала је да су ношње израђивале жене, домаћице, у оквиру својих, дневних обавеза.
„Жене су углавном радиле целу прераду сировине до коначног материјала. Оно што је занимљиво, а везано за народне ношње са КиМ је начин израде. Оне су углавном ткане. Дакле, жене су ткале вуну или лан. Та вуна која је ткана ишла је на ваљање у посебне дрвене машине које се зову ваљарице, како ја то објашњам посетиоцима. То је процес сличан пустовању вуне. С тим што за разлику од већине других крајева у свету, где се вуна пустује у сировом стању, код нас се вуна пустује, односно ваља – тако се каже, након ткања. Тиме се добије један доста добар, јак импрегнирани материјал који заиста може дуго да траје. У нашем фонду имамо збирку зубуна. Неки примерци тих зубуна су били стари и преко сто година. Дакле, то је материјал који је веома дуготрајан“, објаснила је.
Истиче да су се ношње користиле како за свакодневне активности, али и за оне свечане.
„Свечане ношње жене су правиле за своју свадбу. То су венчана одела, невестинска одела, и она су била богато украшена. Комплет ношње састоји се од кошуље, преко које се облачи јелек, ако је хладније облачи се и зубун, а око струка се везује појас и прегача, односно кецеља. Е сад ту имају задње или предње прегаче у зависности од краја до краја. На ноге иду вунене чарапе и опанци. Удате жене су обавезно носила оглавље, а невесте су носиле неко окићеније оглавље, где постоје и парице, огледалце и различити детаљи који су користили да се невеста у том моменту када се удаје, сачува од урока, од лошег погледа или од зависти. Те парице и то што сјаји скрене поглед, па се она на тај начин сачува“, истиче Туцаковић.
Додаје да када је у питању мушка ношња, материјали од којих је израђена исти су као и за женску, али су различити елементи комплета. „Комплет се састоји од кошуље иде до пола бутина. Они имају вунене чакшире, које су ткане па ваљане од вуне, појас, горе се често носи јелек или гуњ и доле такође вунене чарапе и опанци. Мушка свечана ношња се не разликује много од дневне“, наводи она.
Што се тиче украса, односно веза, Туцаковић истиче да постоји мала разлика између женских свечаних ношњи у Метохији и на Косову.
„У Метохији се као материјал за украс користи најчешће вунени или памучни конац. Вез је јако густ и ритмички се понавља једна врста стилизације геометризованог биљног мотива. И посебно што карактерише метохијске кошуље, то је велики густ украс на рукавима. Много црвене боје, користе се наравно и друге боје, али црвена је била најомиљенија. Што се тиче косовске женске ношње, она нема тако густ украс и у тој ношњи се примећује и додатак неких светлуцавих мотива – више шљокица, перлица или срменог гајтана. Има тога, наравно, и у метохијској, али метохијска је првенствено са доста густим везом и интензивним украсом по свим деловима ношње“, истиче Туцаковић.
Како наводи, од 3.000 предмета које броји збирка Етнографског музеја, поједини припадају целинама па чине један комплет ношње.
„Имамо доста елемената које смо добили или откупили спорадично како су долазили у музеј. Све мање тога има јер се ношње више не праве. Од средине 20. века присутна је велика редукција израде народних ношњи. Све мање их има. Оно што се правило у 19. веку што је део нашег фонда можемо посматрати готово као археолошку збирку, иако она не припада том периоду, али би тај музеолошки став можда био исправан“, закључује Туцаковић.
Она је нагласила да се сви делови збирке чувају под специјалним условима у депоу Етнографског музеја. Публика ће имати прилике да их види на изложби коју у овој важној културној установи припремају крајем ове године.
Према доступним подацима из литературе, занимљиво је поменути да се одлике ношњи са Косова разликују од краја до краја. Тако је у Косовском Поморављу карактеристичан женски одевни предмет у склопу ношње бошча (кецеља) и колан (реп) који се опасивао са задње стране. У том крају били су приметни византијски, турски и грчки утицаји.
Турски утицаји били су присутни и у метохијском делу, а на селима се зими носила одећа од белог сукна са прслуком или јапунџом. У Призрену је у колориту ношње била честа црвена боја. Како се наводи, посебно место у везу јелека из Призрена заузима мотив пчеле, често називане „бела пчела“. Мотив „беле пчеле“ на јелеку није само декоративан; он представља везу са прецима и духовним наслеђем.
Према њеним речима, народна ношња постаје раритет и подсетник на то како се раније живело. Данас се израђују њене реплике за потребе културно-уметничких друштава, па су тако присутне реплике косовских ношњи у склопу КУД-а Лепосавић. Неке од њих рађене су по мотивима из збирки Етнографског музеја.
Извор: Косово онлајн