У селу Дрен, где се дани мере смиреношћу и звуцима природе, налази се мала школа, издвојено одељење матичне школе из Лепосавића. У њој наставу похађа свега петоро ученика, од првог до четвртог разреда.
Школа има две учионице које се користе, а свако дете има своје место, глас и пуну пажњу.
Пред празнике, учионице су украшене скромно, али са много љубави. Мала јелка, дечји цртежи и малишани обучени у Деда Мразеве говоре више од раскошних декорација.
Већ 12 година у овој школи раде учитељица Бранкица Милетић и њена колегиница Сузана Зечевић, које истичу да се рад у сеоској школи не може упоредити ни са чим другим.
„Најлепше у раду са децом на селу је то што смо сви повезани. Овде функционишемо као једна велика породица. Радимо заједно, поштујемо једни друге и сарађујемо са другим школама. Често смо гости у матичној школи у Лепосавићу, али и они долазе код нас. Где год да смо – ми смо породица“, каже Милетић.
За децу из Дрена празници имају посебно значење. У школи се о њима учи кроз наставне јединице, али прави доживљај долази из породичног дома и сеоског окружења.
„Деца са села много више негују традицију и обичаје. Празници су овде мирнији и топлији. Сви су заједно, окупљају се око трпезе и чувају заједништво. За разлику од града, где је све убрзано, овде има времена за разговор, песму и радост“, објашњава Милетић.
Додаје да мирно окружење помаже деци да одрастају без стреса и притиска, да буду блиска природи, једни другима и животу какав се некада живео.
Вукмир Ивић, ученик другог разреда, са осмехом говори о празницима и жељно ишчекује одлазак у бадњаке.
„Највише волим кад идем у бадњаке и кад певам: ‘Колико варница, толико жарница, толико среће, новчића и дечице.’ Волим и Нову годину, кад китимо јелку, стављамо лампице и идемо код других у кућу да честитамо“, каже мали Вук.
На питање шта би волео да се промени, без размишљања одговара да би волео да се школа реновира.
Хелена Вукићевић, такође ученица другог разреда, празнике каже најрадије проводи са породицом.
„Највише волим кад китимо јелку и кад се сви окупимо за Нову годину. За Божић ми је најлепше кад идем у бадњаке и кад полазим друге. За Нову годину је најлепше славље са сестрама и породицом, а за Божић одлазак у бадњаке“, рекла је Хелена.
Попут свог школског друга, и Хелена би волела да се школа реновира, али је упутила и поруку одраслима да чувају природу.
„Волела бих да се школа реновира и да људи не бацају отпад и не загађују природу. У селу има чист ваздух и природа је лепша него у граду“, казала је ова девојчица.
Тихо је, на крају разговора, додала и једну личну жељу:
„Волела бих да имам рођену сестру“.
Лола Борисављевић, ученица трећег разреда, каже да ужива у припремама за празнике.
„Волим да китим јелку, да помажем мами кад прави колаче и да украшавам кућу. Празници су лепши на селу јер се овде више чувају обичаји него у граду“, казала је Лена.
Њена порука вршњацима је једноставна и искрена:
„Волела бих да се сви лепо понашају и друже, а мојим вршњацима желим да буду живи и здрави“.
Андрија Колаковић, ученик другог разреда, празнике проводи у селу, а потом иде на Златибор.
„Волео бих да у школи има више деце и да сви буду срећни“, дечје искрено каже Андрија.
Најмлађи међу њима, Вук Виријевић, једини је првак у школи, а његова жеља је можда и најдирљивија.
„Ја сам једини првак и волео бих да имам још деце са мном у разреду. Свима желим здравље и срећу“, казао је Вук.
Иако мала, школа у селу Дрен има оно што је данас најређе – време за дете, осмех за сваког ученика и снажан осећај припадности. У две учионице уче се лекције које не пишу у уџбеницима, како бити човек, како чувати традицију и како се радовати малим стварима.
Уочи празника, порука из Дрена је јасна – најлепши поклони не пакују се у папир, већ се деле кроз пажњу, заједништво, љубав и песму посвећену свима који макар на тренутак застану и погледају њихову причу.
Извор: Косово Онлајн