На данашњи дан, 25. новембра 1915. године, Врховна команда српске војске донела је једну од најтежих одлука у савременој историји Србије – одлуку о повлачењу преко Албаније. Историчар, професор др. Момчило Павловић рекао је за Јуроњуз Србија да је одлука да се одбије капитулација, а да се војска и државни врх пребаце на територију друге земље, јединствен пример у светској историји.
„Срби и Србија треба да буду поносни на своје претке. То је одлука коју готово ниједан други народ у таквим околностима није донео“, истиче Павловић.
Новембар у српској историји, каже Павловић, препун је великих датума – од присаједињења територија, до стварања Југославије. Али 25. новембар 1915. заузима посебно место.
Године 1914. Србија је извојевала велике победе, али већ 1915. ситуација се драматично променила.
Смењени Поћорек замењен је немачким генералом фон Мацкенсеном, а уз тајни договор са Бугарском, Централне силе су према Србији концентрисале 800.000 војника. Српске положаје засипала је тешка артиљерија са Бежанијске косе и из Баната, док је војска пружала отпор у сталном повлачењу.
Дана 22. септембра 1915. Бугарска изненада напада и продире у јужне крајеве – данашњу Северну Македонију. Због тога Врховна команда повлачи главнину трупа према Косову, настојећи да обезбеди маневарски простор. Влада се спушта у Крушевац, где је одржана драматична седница на којој је закључено: одлуку мора донети војска.
Тешко болестан начелник Врховне команде, војвода Радомир Путник, у једном тренутку губи контакт са командантима армија, док се војска групише у Метохији – тик уз границу са Црном Гором.
После губитка комуникације са Путником, сазван је Ратни савет – команданти три армије и једне војске: војвода Степа Степановић, војвода Живојин Мишић, генерал Павле Јуришић-Штурм и генерал Михајло Живковић.
Штампа је у међувремену ширила дефетизам и гласине о наводној капитулацији. Морал је био тежак, стање војске исцрпљено.
На првој седници, одржаној ујутру, Мишић предлаже нешто што ће заувек остати записано у историји – контраофанзиву на Косову.
„Да пружимо одсудну битку управо овде на Косову. Да сажежемо сво гвожђе и муницију коју смо понели, спуцамо на непријатеља и да то буде одлучна битка, да изгинемо часно“, рекао је Мишић.
Али његов предлог је одбијен. Команда доноси одлуку о повлачењу. Топови и тешко наоружање морају се уништити или сакрити. Стока која не може да издржи пут биће заклана за војску. Само најјаче животиње, волови и коњи, могу даље.
У 15 часова заказана је нова седница. Мишић поново предлаже контраофанзиву и удар према Митровици, али после разматрања реалног стања, остаје усамљен. И повинује се.
Врховна команда одређује три правца повлачења – први: Пећ-Руговска клисура-Андријевица-Подгорица-Скадар, други: Призрен-Љум Кула-албанска беспућа-Драч, трећи, најлакши: преко Струге и Дебра ка Елбасану и обали.
„Биле су две могућности – капитулација или повлачење. Капитулацијом губите војску, али губите и државу. Србија је одабрала јединствен пут – да се сачува и војска и држава“, каже Павловић.
Са војском се повлачи влада, министри, регент Александар и 25.000 аустроугарских заробљеника, које српска војска води да би их предала савезницима.
Са Косова је кренуло око 400.000 људи – војника, официра, цивила. До обале Јадрана стигло је око 160.000 војника, 10.000 коња и око 20.000 заробљеника.
Савезници су у Бриндизију изградили огромне базе и складишта хране. Италијанска морнарица била је плаћена да довози намирнице и превози војску, али након потапања неколико бродова, Италијани постају опрезни, па се војска додатно исцрпљује преласком још 150 километара до југа.
Италија се у децембру 1915. показује као мало расположена ка Србији. Влада у избеглиштву бележи драматичне извештаје: нема хране, војска гладује.
Тек после наводне интервенције руског цара Николаја ИИ, о којој историчари и данас полемишу, почиње озбиљно снабдевање и евакуација.
На Крф је пребачено око 120–130.000 војника. Остали су кроз Средоземље упућени у Тунис, Француску и Италију.
По искрцавању врши се тријажа- они у најтежем стању одвајају се у импровизоване болнице где се буквално чекало – хоће ли преживети ноћ.
На острву Видо сахрањено је око 1.200 војника у првим данима. Земља је била плитка, тврда, а када више није било места, тела су спуштана у море – у оно што ће заувек остати познато као Плава гробница.
„Постоје подаци да је 5.400 људи сахрањено у Плавој гробници. То је једна од кључних идентитетских тачака српског народа“, подсећа Павловић.
У септембру 1918. српска војска пробија Солунски фронт. Бугарска излази из рата. Савезничке снаге отварају пут ка ослобађању Србије, која се у победничком налету враћа кући.
Иако постоји велики број теорија, Павловић истиче да око Првог светског рата нема великих контроверзи. Највеће непознанице остају број жртава и појединости огромних људских трагедија.
„То је велики период српске историје. И чињеница да Србија није потписала капитулацију, већ изнела војску и државу на туђу територију – то је јединствен пример. Мало је таквих примера у историји и Србија треба да се тиме поноси“, казао је Павловић.
Извор: Косово Онлине