Пре 30 година, 21. новембра 1995, у Дејтону је постигнут споразум којим је окончан рат у Босни и Херцеговини.
Споразум званичног назива Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, после парафирања у Дејтону, 21. новембра, коначно је потписан 14. децембра 1995. године у Јелисејској палати у Паризу.
Споразум се уобичајено назива Дејтонски споразум, по граду Дејтон, округ Монтгомери у Охају, где су у ваздухопловној војној бази Рајт Петерсон вођени тронедељни преговори који су завршени 21. новембра 1995, чиме је најзад окончан троипогодишњег рат у Босни и Херцеговини, започет априла 1992.
Рату је претходило разбијање заједничке државе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, односно неуставно преглашавање Срба у телима БиХ, а онда и неодговорна одлука међународног признања Босне и Херцеговине, без претходне сагласности сва три конститутивна народа.
Преговорима у Дејтону претходило је усаглашавање принципа у Женеви и Њујорку, током септембра те 1995. године.
Током „мучних“ преговора у Дејтону који су трајали почев од првог дана новембра до 21. тог месеца, одређено је да ће се Босна и Херцеговина надаље састојати од два ентитета, Федерације БиХ, за коју је одређено да ће покривати 51 проценат површине, и Републике Српске, којој је остало 49 одсто укупне површине БиХ.
Територијални оквир Републике Српске је заправо касније умањен образовањем Брчко дистрикта. Постојање Федерације БиХ је иначе усаглашено током преговора, 10. новембра.
Преговоре у бази Рајт Патерсон усмеравали су Ворен Кристофер, тадашњи амерички државни секретар и амерички дипломата Ричард Холбрук уз помоћ генерала НАТО Веслија Кларка.
Присутни су били и посебни представник ЕУ Карл Билт као и заступник званичне Москве Игор Иванов.
Током тронедељних преговора и усаглашавања, представницима међународне заједнице успело је да приближе ставове председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића, који је предводио заједничку делегацију СР Југославије и Републике Српске, са Алијом Изетбеговићем председавајућим Председништва БиХ, који је готово до самог парафирања одбијао сагласност.
Уз Слободана Милошевића, чланови заједничке делегације СРЈ и РС били су и Момир Булатовић, у то време председник Црне Горе, Милан Милутиновић, тада министар спољних послова СР Југославије, Момчило Крајишник председник Скупштине РС, Никола Кољевић његов заменик, као и Алекса Буха, у својству министра иностраних дела РС.
У Дејтону су прецизирана разграничења, па је тако усаглашаван статус Брчког, при чему је предвиђено да ће одговарајућа комисија током наредних годину дана прецизирати његов статус.
Статус Брчког усаглашен ја после „затегнуте“ ситуације, која је замало довела до пропасти мировног процеса, пошто су представници Сарајева, односно муслиманске стране, одбијали да се сагласе око коридора готово до самог парафирања.
Грбавица, Илиџа, Илијаш, Рајловац, Хаџићи, Вогошћа изузети су из састава Републике Српске, чиме је Федерација БиХ заокружила простор Сарајева.
Одређен је исто тако широк коридор за Горажде, у корист Федерације, издвајањем тих територија из састава РС.
Републици Српској враћен је простор Шипова, Мркоњић града, Источног Дрвара.
Било је такође бројних исправки линија разграничења на низу позиција, као на западу, код Кључа, у Посавини, око Горажда, у Херцеговини.
Осим низа војних питања, технологије демилитаризације, као и страног, војно полицијског и цивилног присуства, као и бројних општих начела на тему људских права, Анексом 4 одређени су уставни принципи функционисања централних тела БиХ.
Одређени су такође принципи односа са суседима и подршка међународних тела.
Анекс 1 је тако предвиђао војни домен споразума, подразумевајући споразум владе у Сарајеву са НАТО.
Разрада је даље предвиђала сагласност суседа, односно Хрватске и Савезне Републике Југославије, са НАТО, везане за имплементацију мировног споразума, односно регионалну стабилност.
Разрађена су такође бројна питања везана за живот грађана, почев од изборног процеса, међуетничких односа, избеглих, расељених, прогнаних лица, све до проблематике споменичког наслеђа, или потоње делатности јавних предузећа.
Постављени су принципи статуса и функционисања Мостара као и Сарајева.
Пошто су преговори у Дејтону окончани 21. новембра, 8. и 9. децембра 1995. на заседању Конференције за спровођење мира, у Лондону, одлучено је да се оформи Савет за спровођење мира.
Његову Управу сачињавали су представници САД, Британије, Француске, Немачке, Италије, Русије, Јапана, Председништва ЕУ и Европске комисије као и Организације исламске конференције коју заступа Турска. Управним одбором председава Високи представник за БиХ.
Две године потом, децембра 1997. у Бону на састанку Савета за спровођење мира прецизирани су детаљи везани за делатност Високог представника за БиХ.
Коначни мировни споразум за БиХ, формалног назива Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, свечано је потписан 14. децембра 1995. у Јелисејској палати, у Паризу.
Потписници су били Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић, као представници БиХ, Хрватске и СР Југославије.
Потписници су такође били представници такозване Контакт групе, председник Сједињених Америчких Држава Бил Клинтон, Жак Ширак председник Француске, Џон Мејџор премијер Уједињеног Краљевства, Виктор Черномирдин председник владе Русије, Хелмут Кол немачки канцелар. Међу потписницима је био и Фелипе Гонзалес, у име Европске Уније.
Извор: Танјуг