Грчка, Турска, Бугарска, Србија, албанско, македонско питање – све су то теме које је спојио један Британац. Реч је о професору историје са Оксфорда Џејмсу Петиферу који важи за једног од најбољих британских познавалаца историје Балкана и балканских савремених прилика. За РТС је говори како је бомбардовање Југославије 1999. године повезано са стратешким плановима Америке на Јадрану, како је Америка променила однос према ОВК и да ли је Слободан Милошевић потценио ову терористичку организацију.
Говорећи о догађајима из 90-тих година прошлог века професор Петиферу каже да се ближи тренутак када ће се отворити многе архиве и да ће то бацити ново светло на то време.
Ви сте стручњак за балканска питања. Један од најзначајнијих догађаја у скоријој историји Балкана било је НАТО бомбардовање Југославије из 1999. Како видите ове догађаје из данашње перспективе? Видите ли их другачије него што сте их видели 1999, на пример?
– О томе сад више знамо, то је неизбежно. Објављен је већи број докумената. Учесници у томе су написали више важних мемоара. Ближимо се и периоду од тридесет година кад већина влада у некој мери отвара званичне архиве. Тако да сад знамо много више.
Мислим да, што се тиче НАТО-а, сад видимо да је то била прилично конфузна операција. Мотиви су били сложени: различити делови НАТО-а су желели различите исходе. А у позадини је увек био присутан притисак да се рат на Косову искористи за збацивање Милошевићеве власти.
Који су били мотиви великих сила, рецимо Сједињених Држава кад је реч о Србији и овом региону?
– Мислим да су Сједињене Државе и Уједињено Краљевство у позадини имали на уму промену режима ‒ да се рат на Косову може искористити за дестабилизацију Милошевићевог режима. То се у великој мери и десило. Али то није било експлицитно. И мислим да већина европских чланица НАТО-а није тако гледала на све то.
Само су желеле да се рат оконча. А изнад свега, посебно земље попут Италије и Грчке које су близу Србије и Косова, нису желеле велики проблем с избеглицама који би погодио њихове земље. То је било посебно изражено у Италији јер су већ имали велики проблем с албанском миграцијом коју годину раније.
Сад више знамо о различитим ставовима многих чланица НАТО-а. Мислим да је то велика разлика.
Који су били геостратешки циљеви великих сила, на пример САД? Шта су желеле?
– У то време сам у званичном часопису лондонског Чатам хауса написао да се у том рату мора схватити да Америка највећи део моћи пројектује с мора. Сједињене Државе се, као међународна сила,у великој мери ослањају на поморску моћ. И то је почело много пре рата на Косову.
Приоритет САД је био да покушају да успоставе снажан утицај, ако не и потпуну контролу Јадранске обале – Хрватске, Црне Горе, Албаније, Грчке – и да спрече Русе да тамо створе неку базу. У Вашингтону су у једном периоду јако страховали да ће Руси добити базу у Црној Гори. То је било изузетно важно у то време.
Да ли би нешто било другачије да Слободан Милошевић није био на власти?
– Мислим да је то једно од питања о ком ће за сто година историчари писати велике књиге. Не знам одговор на то. Да ли је Милошевић имао личну власт – томе свако може имати мишљење.
У то време сам сматрао да постоји прилично кохерентан систем који је користио на стари начин, онако како га је користио Тито. Али тај систем се урушио под притиском догађаја и мислим да Милошевић није схватио да с временом његов положај слаби.
Знамо да су други актери, посебно Шешељ, упозоравали Милошевића на структурне чиниоце који слабе положај Србије, али изгледа да није обраћао много пажње на то. Док се архиви у Београду не отворе, вероватно нећемо знати много више о томе.
Једна од тема којом се бавите је Ослободилачка војска Косова. Написали сте да је то био можда први успешан побуњенички покрет у Европи после Другог светског рата. Ми је сматрамо терористичком организацијом. У ствари, и Сједињене Државе су је сматрале таквом до јуна 1998, кад се Ричард Холбрук састао с вођама ОВК. Је ли то била прекретница у политици Сједињених Држава?
– Као што знамо, они који су за једне терористи, за друге су борци за слободу. То и данас можете сваки дан да видите на телевизији у случају Палестине. Нико у свету се не слаже у томе шта је тачно терориста. Политиколози пишу дуге књиге о томе.
После те посете свакако је дошло до велике промене политике. Вашингтон је веома компликовано место са много различитих организација, са много људи с различитим искуством и знањем, а у одређеној мери постоји и ривалитет између тих организација. Сигуран сам да је тако у свакој великој земљи.
У Вашингтону је било агенција које су веома јасно биле посвећене збацивању Милошевићевог режима и разбијању Југославије. Било је и других који су више нагињале стабилности и споријој ‒ еволутивној промени.
ОВК је била корисна као катализатор против владе и били су спремни, можда не да јој помогну у толикој мери, али ‒ да је толеришу.
У својој књизи сте написали и да је Слободан Милошевић погрешно схватио праву природу противника с којим се суочавао, мислим на ОВК. У ком смислу?
– У почетку је то била веома мала организација са веома мало људи. И почели су да углавном нападају полицијске станице на Косову.
О ком периоду говорите?
– О 1994., па надаље, о 1995. години. Тај процес се веома брзо појачао после Дејтона јер је већина косовских Албанаца мислила да ће добити нешто на мировној конференцији у Дејтону. Нису добили ништа, Косово је било потпуно искључено.
Више њих се зато окренуло војним опцијама ‒ уместо политичким. То је било 1995-1996. ОВК је тад почела да израста у много већу организацију.
Мислим да је Милошевићева политика у почетку била кохерентна и исправна, иако веома репресивна. Користио је паравојне јединице, полицију и војску да би убио све милитанте које може да нађе. Исто је било и у случају Качачког устанка који се десио много раније.
Није схватао, мислим, топографију Косова, посебно на западу, у местима као што су Дечани и Пећ. Ту је било много лакше одржати герилски покрет. То је била велика грешка јер је то ОВК омогућило да се учврсти у тим заједницама.
Јесу ли имали помоћ Запада у постизању тих циљева?
– Не у тој фази. Успевали су да добију нешто муниције. Велика транзиција се десила догодине, 1997, због устанка и анархије у Албанији и пада албанске владе. Тако је огромна количина оружја и муниције доспела у руке народа. Наравно, велики део тога је стигао до Косова.
То је био процес. Набавка муниције је била велики проблем за ОВК и проблем је одједном решен. У северној Албанији више није било функционалне власти.
У тој анархији је било могуће организовати логоре за несметану паравојну обуку. Тако да је 1997. била веома важна година, о чему сам писао у својој књизи Албанско питање. Тада се то отворило као важно национално питање за Албанце. И мислим да је Милошевић то веома споро схватио.
Како видите то што су неке од вођа ОВК после стицања независности постали премијери и председници Косова, а неки од њих су сад оптужени за тешке ратне злочине? Хашим Тачи, на пример.
– Дугогодишња пракса у британској политици гашења побуна, на пример током борбе за ослобођење Јужне Африке и Зимбабвеа, била је да се вође тих побуњеничких група подстакну на демобилизацију, предају оружја и улазак у мирну политику.
Тим вођама је, у суштини, било дозвољено да забораве на оно што се десило. Имамо и Споразум из Белфаста у Северној Ирској где су људи које је британска војска годинама прогонила као терористе ‒ постали „угледни“ политичари. То је добро познат процес у решавању сукоба после побуна и примењен је и на Косову.
Различити људи су имали различита искуства и различите вође косовских Албанаца су у пракси спонзорисали различити делови НАТО-а, различите земље НАТО-а.
Хоће ли те пресуде утицати на будућност на Косову и можда на будућност балканске политике?
– Мислим да неће. Погледајте шта се десило са хашким суђењима људима као што су Тачи, Селими и други. Та суђења су се превише отегла и, по свим независним мишљењима, судски стандард у Хагу је веома низак и понашање суда је било изразито лоше.
Мислим да се то сад схвата, посебно у САД. То је у очима обичног косовског Албанца дискредитовало цео процес међународне правде. То значи да затварање тих људи није утицало на политику. То смо видели.
Тачијева партија је прошла веома добро на последњим изборима и без њега. Јер, њега сад виде као мученика и националног хероја ‒ будући да је толико дуго у затвору без пресуде.
Мислим да су се дипломате и међународни представници у Приштини веома изненадили кад су видели да је Демократска партија Косова добила двадесет четири одсто гласова и остала велика странка, доминантна на местима као што је Малишево на централном Косову. То није требало да се деси.
А Куртијева странка губи подршку, делом због тога што је био веома неодређен у погледу хашких суђења. Тако да није постигнуто много. Могао бих вас да питам исто – је ли суђење Милошевићу и Шешељу променило нешто у Србије. Мислим да није много, зар не.
Почели смо разговор догађајима из 1999. године, питао сам вас да ли сад имате исто мишљење о бомбардовању као тада. Неки историчари би рекли да је то био крај дугог 20. века. Шта је с вашим пријатељима, професорима? Неки од њих су вероватно промовисали бомбардовање. Јесу ли они можда променили мишљење? Да ли данас мисле да је то била грешка?
– Не. Мислим да је доминантно мишљење, које и ја углавном делим, али не сасвим, да бомбардовање у оваквој врсти савремених ратова није нарочито делотворно, то видимо.
У Гази је извршено невероватно разарање, потрошене су невероватне количине муниције, али Хамас је и даље тамо. И Хамас ће бити тамо без обзира на то хоће ли се бомбардовање наставити или неће, тако да бомбардовање није нарочито делотворно. Осим ако имате веома специфичне околности.
И може се рећи да је због слабљења Милошевићевог система, мислим да је Шешељ тада тврдио, бомбардовање било веома опасно за Србију. Мислим да Милошевић то није јасно схватио, бар не довољно јасно. И наставио је да размишља исто као пет или десет година пре тога. Али сад нисам сигуран. Данас сам размишљао. Разговарао сам с младима.
Цело бомбардовање се доживљава као историја. Данас живимо у другачијој Србији. И мислим да је добро што се то сматра историјом.
Извор: РТС