На Крфу се данас обележева 109. година од искрцавања српске војске у Првом светском рату, а централну државну комеморацију предводиће председник Владе Србије проф. др Ђуро Мацут.
Мацут ће на острву Виду положити венце у Маузолеју и на спомен-обележје Морнарички крст, а потом и у „плаву гробницу“.
Трагично повлачење Срба у зиму 1915/1916. преко планинских врлети од Косова и Метохије пут обала Јадрана окончано је када су савезници најзад прихватили да евакуишу пристигле, тешко исцрпљене српске трупе са јадранско јонских обала на Крф, након одлагања, низа компикација, па и саботаже Италијана.Српске трупе су тако на Крф, место опоравка, евакуисане почев од друге половине јануара 1916. године.
После прихвата и поступног опоравка, ревитализована српска војска ће пролећа те године, од априла, бити пребачена у залеђе Солуна где је тада обликован нови фронт, који ће Срби победносно пробити средином септембра 1918.
Повлачењу преко планинских врлети пут јадранских обала у зиму 1915/1916. претходиле су тешке борбе у којима су Срби током 1914. били изненађујуће успешни. После успешног одбацивања, односно пораза инвазионих аустроугарских трупа крајем 1914. великим победама на Церу, августа, и Колубари, новембра/децембра те године, које су запрепастиле не само поражене него и савезнике, ситуација у Србији је била релативно мирна све до октобра 1915.
Земља је поред ратних жртава у претходном периоду, током ратног интеррегнума 1915. затишја, била суочена са епидемијом заразних болести, пегавог тифуса, који је однео бројне жртве, управо у зонама у којим су претходне биле присутне формације Аустроугарске, које су иако тешко поражене, као вид биолошког рата оставиле заразе.
Октобра 1915. иначе исрпљена, после балканских ратова 1912/1913. и тешке 1914. када је Аустроугарска напала Србију, Србија је била суочена с нападом битно ширих размера, осим Аустроугарске агресији се прикључила и Немачка, а средином отобра, са леђа, и Бугарска, без објаве рата.
Под заповедништвом фелдмаршла Аугуста фон Макензена, на Србију је тада напало око пола милиона војника у саставу 11. немачке армије, уз Балканску армију Аустроугарске, и још две бугарске армије.Поред грчевитог отпора на Сави, Дунаву, према Бугарској, српска команда је била приморана на поступно повлачење, све време под борбом. Паралелно, бугарске трупе су запоселе долину Вардара, па је евакуација Срба тим путем према Солуну онемогућена.
Коначно крајем новембра те 1915. српска Врховна команда која се тада налазила са главнином трупа и избеглог народа на Косову, доноси одлуку да се повлачење настави пут Јадрана, након што је одбачен предлог војводе Мишића да се управо на Косову, ма колико безизгледано, крене у одлучан противнапад. Пошто је долина Вардара била запречена једини пут у сусрет савезницима водио је преко планинских врлети пут Јадрана.
По одлуци Врховне команде од 25. новембра, повлачење је наложено на више рута. Главнина је трабало да се креће правцем Пећ, Андријевица, Подгорица, Скадар. Други, од Ђаковице на Љум Кулу па Скадар, или трасом од Дебра и Струге пут Елбасана.
Влада и Врхова команда евакуацију су започеле 26. новембра, док се главнина војске покренула 3. децембра. Претходно су уклоњена, закопана или слично, артиљеријска средста и друго што је могло послужити непријатељу.
Била је то страховито тешка ситуација, у условима јаке зиме, немогућности снабдевања, и изразитог непријатељства локалног становништва које је неретко нападало и пљачкало оне који су заостали или су се нашли ван главнине трупа. Налози Есад паше Топтанија да се омогући неометан пролаз Срба нису поштовани. Чак и у Подгорици какво такво снабдевање је било могуће обезбедити искључиво златом.
У командама Немачке и Аустроугарске завладало је тада уверење да српска војска више не постоји.
Укупно, на тај начин, до јадранске обале пристигло је до 160.000 Срба, крајем децембра. Десетине хиљада су притом током евакуације страдале, од смрзавања, напада локалног становништва, исрпљености, глади.
Српске трупе, Врховна команда и Влада концентриасли су се потом у зони Скадра, а део трупа и јужније код Драча или чак Валоне.
Савезници међутим нису организовали прихват изнемоглих српских трупа. Тек после оштрих интервенција званичног Петрограда евакуација је организована. Николај II је тада запретио повлачењем Русије из рата, у порукама од 18. јануара Лондону и Паризу, ако се Србима не упути помоћ, после вапаја Николе Пашића руском двору од 15. јануара. У међувремену, иако страховито преморени и исцрпељени, Срби су наставили повлачење јужније од Скадра дуж приобаља према Драчу.
Влада Француске донела је одлуку 28. јануара да евакуација Срба има бити приоритет. Тако је до средине фебруара на Крф довезено око 135.000 Срба, а приближно 12.000 у Бизерту, у тада француском Тунису. Мањи део је пребачен и на Корзику или другде по Француској. Априла 1916. на Крфу се налазило више од 150.000 Срба.
Французи и Британци су, уз несебичну помоћ матичног грчког становништва, на Крфу постепено обезбедили прихват, лечење, опоравак а онда и ревитализацију српске војске. Иако, у прво време, није било довољно ни хране, ни огрева, ни смештаја.
Хиљаде су биле тако исцрпљене да опоравак није успео. Најтеже оболели смештани су на оближње остврце Видо, тада велику болницу, и гробницу Срба, попут оближњих вода Јонског мора, у којима су сахрањивани, њих око 5.400, што је опевао Милутин Бојић потресном „плавом гробницом“. Постоји предање да у тим водама грчки мештани деценијама потом нису одлазили у риболов.
Извор: Танјуг