У селу Велико Рударе, недалеко од Звечана, прослављена је сеоска слава – молитва, која се дуже од 130 година обележава сваке године последњег петка пред празник Усековање главе Светог Јована Крститеља.
Овај дан се за сеоску славу “одабрао сам”, како мештани кажу, још 1891. године, јер је село, три године заредом, на овај исти дан захватао велики пожар. Желећи да умилостиве небо, прибојавајући се нове пошасти, они су почели да се сваког петка пред Усековање, окупљају у нарочитој молитви. Од тада до данас, не пропуштају да се овим поводом састану, помоле, прођу у литији око њихове Црквине и провеселе. Од како се почело са овом праксом, у селу пожара није било.
Протојереј ставрофор Богомир Стевић честитајући мештанима славу, прича о томе колико је велики благослов имати богомољу каква је црква посвећена сећању на страдање Светог Јована, светитеља који и сам штити село од страдања.
” Да Господ буде на помоћ вама и Свети Јован да вас сачува свих невоља и свих страдања у овом времену у којем живимо, знамо да постоји много страдања за српски народ али се ми молимо, као црква и ја као црквеник, да останете у љубави, слози, да један другоме опраштате и да будемо људи, као што је говорио наш Свети патријарх Павле” поручио је отац Богомир.
Подсећа да су народу сада смиреност и стрпљење у вери најбитнији, како би сачували ове и све будуће генерације.
“Ако останемо у цркви са Богом, он је увек ту да нам помогне и да из тешких времена, изађемо као победници” додао је отац Богомир.
И ове године, мештани се присећају да је до 1999. године, “молитва” у Рудару окупљала велики број људи на поселу. Данас их је знатно мање, али док их буде, памтиће се локална историја и милост Светог Јована.
Црква посвећена Усековању главе Светог Јована Крститеља обновљена је и у потпуности духовно заживела захваљујући ангажовању и труду верног народа овог краја.
На празник Усековања, 11. септембра, у овој светињи биће служена литургија са почетком у 8 часова.
Овај дан прате живописни, лепи народни обичаји. Специфичност рударачке “молитве” лежи у томе што када крену “на Црквину“, домаћини са собом из свог дома понесу послужавник окићен цвећем, и на њему мало брашна. Понекад се ту нађе и уље или со. Односе се назад у домове и користе у вери да ће породица целе године бити здрава и напредна.
Након што обаве све црквене обреде, мештани се окупљају за раскошном трпезом, која је обавезно у потпуности посна.
Извор: Радио Митровица север
